Svinjarstvo predstavlja granu stočarstva kojoj je cilj proizvodnja i snabdevanje tržišta svinjskim mesom i drugim proizvodima. U današnje vreme posebna se pažnja posvećuje kvalitetu mesa, a pod tim podrazumevamo hranjivu vrednost, mramoriranost i mikrobiološku ispravnost. Konzumacija svinjskog mesa kod nas i u okruženju raste po glavi stanovnika, i prednjači ispred svih drugih vrsta. Odomaćivanje svinja započelo je pre 8 do 10 hiljada godina u područjima Istočne Azije, Zapadne Evrope i Mediterana, i prilikom tog procesa došlo je do značajnih promena u morfologiji tela svinja. Postupnim procesom domestifikacija dobili smo rase, koje 70% svoje mišićne mase skladište u zadnjem delu svoga tela, koji je u današnjoj proizvodnji ekonomski najznačajniji. Upravo se u toj činjenici vidi najveća razlika između današnjih i divljih pasmina, kod kojih se 70% mišićne mase nalazilo u prednjem delu trupa. Svinje potiču od dva izvorna oblika: sus vitatus ili azijska divlja svinja i sus scrofa ferus ili evropska divlja svinja od koje potiču sve današnje primitivne evropska rase. Rase svinja možemo podeliti prema različitim svojstvima, ali najčešće su podele prema proizvodnom tipu i stepenu oplemenjivanja. Svinje prema proizvodnom tipu delimo na masni tip, mesno – masni tip i danas najvažniji, mesni tip. Prema stepenu oplemenjivanja svinje delimo u primitivne (šiška, mangulica, turopoljska svinja i dr.), prelazne (berkšir, crna slavonska svinja) i plemenite rase (veliki jorkšir, landrasi, pietren, durok, hemšir i neke kineske rase).
Svinje su najplodnije od svih domaćih životinja, pa tako krmače u rasplodu mogu ostati do 8 godina i u tome periodu dati do 20 legala prasadi. U današnjoj intenzivnoj proizvodnji poželjan je što veći broj živo oprašene prasadi, ali i odbijene prasadi po plotkinji u određeno vreme. Sposobnost oplodnje ispoljava se pojavom polnog nagona ili teranja. Pri tome trebamo razlikovati polnu zrelost i pripusnu zrelost kada ženka može fiziološki podneti pripust i graviditet, a to postiže sa 70% telesne mase odraslog grla, odnosno 100 – 130 kilograma. Plodnost krmača zavisi od faktora kao što su individualnost, doba, redni broj legla, tip i pasmina, genetika i dr. Tako je zapaženo da najviše prasadi daju krmače u dobu od 3 do 4 godine kada im je plodnost gotovo 100%- tna. S obzirom na broj legala ustanovljeno je da se najveći broj prasadi dobija u petom leglu. U pogledu tipa i rase svinja, krmače mesnog tipa daju veći broj prasadi u leglu, nego krmače masnog tipa. Kod nazimica i mladih nerasta polna zrelost se pojavljuje u dobu od 5 do 8 meseci, a polni ciklus kod nazimica traje 18 do 21 dan. Karakterišu ga promene na spoljnim i unutrašnjim polnim organima, koji za cilj imaju pripremu plotkinje za osemenjivanje, kao i graviditet. Završno razdoblje polnog ciklusa naziva se estrus i jedino je u tome razdoblju moguće obaviti prirodno ili veštačko osemenjavanje. Estrus nazimica i krmača po pravilu traje od 24 do 72 sata, a ovulacija nastupa u proseku za 36 do 48 sati nakon početka estrusa i traje oko 6 sati. Danas se kod plemenitih pasmina, koje su prisiljene na tovnu proizvodnju, sve češće javljaju tiha gonjenja. Kako u većini razvijenijih zemalja, tako se i kod nas već od 70-tih godina sprovodi veštačko osemenjivanje svinja. Ova metoda ima brojne prednosti jer se ejakulatom jednog nerasta može osemeniti veliki broj krmača i sprečiti prenošenje zaraznih bolesti. Krmače se osemenjavaju sa semenom visoko vrednih nerastova i tako se omogućava brže postizanje selekcijskog napretka i moguće je prenošenje semena na veće udaljenosti.
Svinje prema razvijenosti digestivnog sistema pripadaju u grupu svaštojeda, stoga mogu konzumirati biljnu i životinjsku hranu. Poseduju jednostavan želudac zbog čega bolje razgrađuju koncentrovana krmiva od voluminoze. U intenzivnim uslovima proizvodnje koncentrovana krmiva su jedina krmiva koje svinje konzumiraju, dok se u poluintenzivnim i ekstenzivnim uslovima, osim s koncentratima, hrane i zelenom masom. Krmiva u ishrani svinja se dele se na energetska, belančevinasta, mineralna i dodatke. Najčešća energetska krmiva, koja se koriste u ishrani svinja, su kukuruz, koji je osnova ishrane svinja i kod nas čini 60-80% obroka svih kategorija svinja. Uz kukuruz najčešće žitarice koje svinje konzumiraju, su ječam, pšenica, raž, sirak i zob (ovas). Od belančevinastih krmiva pretežito se koriste krmiva biljnog porekla, a tu je najcenjenija sojina sačma koja sadrži 40-50% sirovih proteina, a koristi se u ishrani svih kategorija svinja. Uz sojinu sačmu važna belančevinasta krmiva su suncokretova sačma, sačma uljane repice, suncokretova pogača, stočni kvasac kao i riblje brašno. Vrlo često osnovna krmiva ne mogu nadomestiti mineralnu komponentu, koja je potrebna svinjama, stoga se u obroku koriste i mineralna krmiva. Tu se najčešće koristi stočna kreda, koja predstavlja čisti kalcijum karbonat koji sadrži 38 do 40% kalcijuma. Osim kalcijum karbonata koristi se i mono i dikalcijum fosfat kao izvor fosfora kao i stočna so kao izvor natrijuma i hlora. Uz sva navedena krmiva u intenzivnoj proizvodnji koriste se još i dodaci ili aditivi, a oni predstavljaju hormone, antibiotike, probiotike, antioksidanse, organske kiseline, emulgatore, mirise i sintetičke aminokiseline. Dodavanje vitamina, sintetičkih aminokiselina, mikroelemenata i drugih minerala u obroke odvija se putem premiksa.
Prasad se hrane u početku majčinim mlekom ili mlečnim suplementima, a prirast se povećava upotrebom predstartera, koji je u brašnastom obliku. Nakon odbića koristi se starter i grover, pa tako prasad u uzgoju trebaju pojesti 1 kg predstartera, 13 kg startera i 23 kg grovera. U tovu svinja, koji se vrši koncentratima, koriste se dve smese: ST1 s 16% belančevina, koje se koriste u tovu od 25 do 60 kg te ST2 s 14% belančevina, a daje se svinjama u tovu od 60 do 100 kg. Najveći prirast telesne mase svinje postižu ukoliko konzumiraju smese ad libitum (po volji) pa je u tom slučaju i najkraće vreme trajanja tova, ali je nepoželjna pojava zamašćenja. Ishrana nerasta u rasplodu treba biti kontrolisana jer se nerasti ne smeju utoviti. Hrane se posebnim smesama, a poželjno je da im se dodaje ovas i zelena masa i silaža oko 5 do 8 kg dnevno. Poželjna telesna masa je 250 do 300 kg, a za rasplod se počinju koristiti u dobu od 7 do 8 meseci ili 120 kg. Ishrana suprasnih krmača je posebno bitna u kasnim fazama graviditeta kada je najveći rast plodova. U ranoj fazi graviditeta količina hrane po plotkinji iznosi 2,3 do 2,5 kg dnevno, a u kasnijoj fazi se povećava za 0,5 do 1 kg.
Intenzivna proizvodnja, osim ishrane i reprodukcije, zahteva i kvalitetan smeštaj, kao i postupanje prema životinjama u skladu s dobrobiti. U svinjarstvu su posebno osetljive suprasne krmače i prasad i njima se mora posvetiti najviše pažnje. Suprasne krmače krmače i nazimice se prvo nakon oplodnje drže u krmačarnicima ili nazimarnicima najčešće u manjim grupama, a tri do pet dana pre prašenja se premeštaju u prasilište. Količina hrane, koja se daje suprasnim krmačama, je od 2 do 2,5 kg dnevno, a varira u zavisnosti od faze graviditeta. Nakon prašenja, prasad moraju posisati kolostrum vlastite majke jer se s njim unose specifična antitela za izgradnju pasivnog imuniteta. Prasad se odmah nakon prašenja stavljaju pod lampe i u prostoriju koja je ugrejana na temperaturu od 30 do 34 °C jer tek rođena prasad nemaju razvijen termoregulacioni centar. Radi prevencije anemije prasadi se treći dan nakon prašenja daju preparati sa gvožđem, a sedmog dana se kreće sa predstarterom i starterom. Nakon odbića 21 do 28 dana starosti, prasad odlazi u uzgajališta gde se uzgaja do mase od 25 kg i hrani starterom i groverom. S 25 kg mase na kraju uzgoja prasad idu u testnu stanicu gde se vrši selekcija prasadi tako da deo muške i ženske prasadi ide za rasplod u nazimarnik, a deo ide za tov u tovilišta. Prasad namenjena za tov se trebaju razdvajati kako po polu, tako i po težini. Muška prasad namenjena za tov kastriraju se već s dve nedelje starosti. Tovljenici se drže u grupama od 10 do 12 tovljenika, ali pri tovu na dubokoj stelji mogu se držati i u grupama do 50 jedinki. Prema mnogim istraživanjima držanje svinja na dubokoj stelji ima brojne prednosti naspram uzgoja na betonu ili rešetkastom podu. U intenzivnoj proizvodnji, svinje se tove do mase od 105 do 110 kilograma a tov traje oko 100 do 110 dana. Svinje u tovu od 25 do 100 kg žive mase postižu od 700 do 800 g prosečnog dnevnog prirasta. Tov svinja je dobar primer povezanosti između potrošnje hrane i ostvarenog prirasta. Ako se svinja tovi od 25 do 100 kg žive mase, ukupni prirast od 75 kg se može postići u različitom vremenskom razdoblju koji zavisi od intenziteta prirasta. Pri prosečnom dnevnom prirastu od 750 g potrebno je svinju toviti 100 dana, a ako svinja postiže 500 g prirasta, tada se tov produžava na 150 dana, što znači da se ukupno potroši više hrane za istu težinu. Pored toga, tov se može i produžiti i svinje se mogu toviti i do mase od 150 kilograma pa i više. U uzgoju svinja primjenjuju se i tri tipa smeštaja: otvoreni, poluotvoreni i zatvoreni. Intenzivno svinjarstvo se temelji na zatvorenom sistemu i on je danas najrašireniji u svetu. Otvoreni sistem se danas uglavnom primenjuje kod primitivnih pasmina i u ekstenzivnoj proizvodnji, ali se u zadnje vreme u Evropi javlja tendencija držanja svinja na otvorenom, posebno rasplodnih grla. Poluotvoreni sistem uz objekte ima i ispuste te se svinje mogu kretati po volji.
Kao i kod drugih vrsta domaćih životinja tako i kod svinja, većinu bolesti izazivaju živi uzročnici. Tu mislimo na bakterije, viruse, gljivice i parazite. Virusne i bakterijske bolesti su najčešće i zbog toga se na njih mora najviše obraćati pažnja. Od virusnih bolesti najozbiljnija je svinjska kuga. To je septihemijska zarazna bolest svinja najčešće akutnog oblika koja izaziva velike gubitke u svinjarstvu. Druge značajne virusne bolesti su svinjske boginje, slinavka i šap svinja, rinitis svinja, besnilo kod svinja, bolest Aujeszkog kao i transmisivni gastroenteritis svinja. Bakterijske bolesti svinja uključuju jako širok spektar bolesti. Najčešće koje se javljaju su Glasserovu bolest mlade prasadi, atrofični rinitis svinja, nekrobaciloza svinja, treponema svinja, tuberkuloza, bruceloza, antraks, crveni vetar, salmoneloza, leptospiroza, pastereloza, kolibaciloza prasadi i druge. Takođe svinje su osetljive na parazitne bolesti kojih je danas ipak sve manje. Najčešće parazitne bolesti su askaroza ili glistavost svinja, metastrongiloza svinja, ezofagostomoza svinja, strongilidoza, trihuroza, cisticerkoza, toxoplazmoza, ehinikokoza i najznačajnija trihineloza svinja. Osim bolesti koje prouzrokuju živi organizmi kod svinja se javljaju metabolčike bolesti ili bolesti nastale zbog lošeg menadžmenta. Kod svinja je izražena anemija kod prasadi zbog manjka gvožđa u mleku krmača. Takođe česte su pojave kanibalizma, trovanja hranom, avitaminoza, parakeratoza zbog nedostatka cinka, hipoglikemija, rahitis, problemi sa matericom krmača i brojna druga oboljenja.
Domestifikacija svinja tokom vekova dovela je do promena morfologije i proizvodnog pravca u svinjarstvu. U davna vremena uzgajale su se većinom primitivne, masne rase svinja poput baguna, mangulice ili turopoljske svinje. Ipak zahtevi potrošača, ekonomičnost i rentabilnost poslednjih decenija doveli su u svinjarstvu do napretka, od masnih primitivnih rasa do gajenja plemenitih, mesnih rasa koje se odlikuju velikim procentom mišićne mase u polutkama i velikim randmanom. U potrazi za većim prirastom i randmanom, danas se u proizvodnji koriste melezi ili hibridi.
