Proizvodnja kozjih sireva kao izvor egzistencije

Porodično gazdinstvo mladih Miletića, iz sela Lebina, nadomak Paraćina, poslednjih godina posvetilo se uzgoju koza. Kako bi kozarstvo učinili isplativijim opredelili su se za proizvodnju domaćih sireva, a visoka potražnja za njima govori da svoj posao odlično rade.

Videli šansu u kozarstvu

Domaćin kuće, tridesetogodišnji Željko, ostavši bez posla odlučio je da se oproba u kozarstvu. Prva grla stigla su u štalu 2013. godine i od tada njihov broj raste. Koze su na ispaši dva puta u toku dana, većim delom godine. Zadovoljan je postignutom mlečnošću, koja iznosi od 3 do 3,5 l po grlu.

"Počeli smo pre tri godine sa dve koze i kako je potražnja za mlekom rasla, tako smo povećavali stado. Farma danas broji tridesetak koza od kojih su 20 francuske alpine, a ostale koze su melezi i dva kvalitetna jarca. Moram da istaknem da sam jednog od njih dobio na poklon od našeg kozara Dejana Mitića iz Prkonoge. Za alpine sam se odlučio po savetima iskusnijih stočara, prvenstveno zbog mlečnosti i lakog prilagođavanja području u kome se nalaze", priča nam Miletić.

Treba pratiti tržište

Pored plasmana mleka, surutke i klasičnih belih sireva, Željko i njegova supruga prave i sireve sa raznim dodacima - sireve u maslinovom ulju, dimljene sa crnim i belim tartufima, sireve sa pršutom, sireve sa sremušem i belim lukom. Do novih kupaca dolaze isključivo preporukama postojećih mušterija. Proizvodi iz domaće radinosti napravljeni prema zahtevima savremenih potrošača ključ su uspeha i satisfakcije ovih ljudi.

"Najveći deo naših sireva odlazi kupcima iz zemalja Zapadne Evrope - Nemačke, Austrije, Francuske, oni kupuju sve što su dosad probali. Na domaćem tržištu nam takođe dobro ide, našim sirevima se prvenstveno snabdevaju restorani, tako da od proizvoda ništa ne ostaje. Zbog odlične potražnje, ove godine planiram uvećanje stada za još deset grla, a onda ćemo videti za dalji broj u budućnosti", kaže Željko.

Poljoprivreda je jedina fabrika koja nam je ostala

Kozji sirevi, u svetu cenjeni delikatesi, poslednjih godina i kod nas polako zauzimaju svoje mesto na tržištu. Njihova proizvodnja jedan je od načina obezbeđivanja egzistencije, kao što je slučaj sa Miletićima, ali i je šansa za razvoj malih poljoprivrednika. I tu se javlja paradoks. Naša sela, čuvari svega što je prirodno i domaće, sve su manja, dok sa druge strane, raste interesovanje za zdravom hranom nastalom daleko od pogona masovne prerađivačke industrije, najčešće inostrane.

Evo šta o situaciji u poljoprivredi kaže Miletić na kraju razgovora: "Biti stočar u Srbiji i nije tako loše, ali mora dosta da se radi da bi se imalo. Ništa se ne postiže kukanjem i žaljenjem. A država bi trebalo da povede više računa o nama proizvođačima, jer smo mi jedina fabrika koja je ostala i koja ovu zemlju drži. Njenim uništenjem i uvozom poljoprivrednih proizvoda neće biti nikome dobro".

Ipak, priču o kozjem siru i porodici koja ga pravi, završićemo u pozitivnoj atmosferi. Upravo dok je ovaj članak pisan došlo je do prinove na samoj ispaši. Stado Miletića je bogatije za još dva jareta. Na sreću naših domaćina ali i svih ljubitelja njihovih specijaliteta biće više mleka za proizvodnju ukusnih sireva.