Malinari na raskršću

Iako je u i tradicionalno malinarskim reonima u centralnoj Srbiji potrebno štošta uraditi na unapređenju malinarstva, promišljanje koje sledi upućeno je na adresu "mlađeg brata" - malinara u ravnici.

Cela priča se značajnije "zakotrljala" pre nekoliko godina. Pritisnuti niskim otkupnim cenama ratarskih proizvoda filovanim malim zemljišnim fondom u posedu, pojedini poljoprivrednici, najviše u centralnoj Bačkoj, počinju sa pionirskim poslom uzgoja maline, pre svega dvorodih sorti polane, polke, sporadično autumn bliss-a i drugih. Sećam se da su u to vreme stručnjaci voćarkog profila na ove aktivnosti samo odmahivali glavom i govorili o reonizaciji voćarstva i da malina u ravnici "nije kod kuće". Međutim, nužda zakon menja. Nisu svi kao ja zasadili malinu zbog zdravstvene vrednosti crvenog zlata, već zbog profita. Uzgred budi rečeno, amaterski zasad autumn bliss-a sam u Petrovaradinu podigao pre deceniju i imam samo reči hvale. A plod rada se vidi na slici. Za razliku od nas amatera, paore koji poljoprivredom prehranjuju porodicu uglavnom je nužda naterala da uđu u ovaj posao.

Šta je do sada urađeno?

Dakle, ljudi u Bačkom Dobrom Polju, Silbašu, Paragama, Kuli, Ratkovu i ostalim mestima su se snalazili. Za sadni materijal, za savete oko pripreme zemljišta, đubrenja, razmak sadnje u redu i međuredno, navodnjavanje sa prihranom, zaštitu i ostalo. Broj parcela i proizvođča se uvećao. Proizvodnju sada možemo nazvati ozbiljnijom što su prepoznali i mediji pa gotovo da nema dana da se o malini u ravnici ne napiše neki članak ili objavi tv prilog. Proizvođači su uvideli da bi trebalo da se povezuju pa su počeli da osnivaju udruženja. Nikom udruženja ne smetaju pošto se ona zalažu za programske ciljeve, ali malinari pre svega moraju poslovno da se povezuju a to jedino mogu kroz - zadruge. To i život nameće. Dovoljno je pratititi forume na kojima se poljoprivrednici konsultuju, pa u sekciji o ceni maline možete videti postove: Parage 220, Ratkovo 190, Kula 200, Parage 190, Silbaš 210, Kula 180 i tako sve u krug. Dakle, upali su u makaze prekupaca. To se moglo i očekivati.

Šta činiti?

Malinari koji gore na suncu ovih dana, ako nalete na ovo štivo verovatno će prokomentarisati: "Šta se ovaj pravi pametan?" I delimično su u pravu. Idealno ne postoji. Ali hajde da vidimo kako bi trebalo, pa da u što većem procentu to i realizujemo. Dakle, stvari se ne mogu valjano postaviti na noge bez učešća Pokrajinske Vlade, tj. Sekretarijata za poljoprivredu i bez Departmana za voćarstvo Poljoprivrednog fakulteta. Vlada treba da kaže: "Ljudi hoće da rade, a malina se nameće kao strateška proizvodnja. Moramo je podržati".

U saradnji sa Departmanom moraju sprovesti sledeće: Ni jedan novi hektar se ne može podići sanicama "nakopanim" iz proizvodnih zasada. To je motor za širenje virusa. Preduslov za zvaku voćarsku proizvodnju je zdrav sadni materijal. Dakle, uložiti u rasadnik maline sa sadnicama 100% oslobođenim od virusa. To naravno podrazumeva da se vlasnicima sorti plate licencna prava. Napraviti potpunu standardizaciju proizvodnje od analize zemljišta, meliorativnog đubrenja, podizanja zasada i svega ostalog što bi, takođe bio posao Departmana za voćarstvo. Potom stati iza projekta JEDNE agrokooperative. Dakle u industrijskoj zoni na najboljoj lokaciji trebalo bi napraviti jedan prijemno-distribuvni centar koji bi se gradio po fazama. Za početak potrebno je napraviti sistem komora koje bi mogle da se dograđuju jedna na drugu. U okviru prijemno-dostribuvnog centra trebalo bi napraviti i sale za obrazovanje budućih malinara, eventualno jedan deo bi u kasnijoj fazi mogao da se organizuje za sušenje plodova ili njihovu preradu u sokove, džemove i rakiju.

Tržište ne bi trebalo tražiti pošto je pre nekoliko godina samo sok od maline od relevantnih medicinskih ustanova širom sveta proglašen za jedan od najzdravijih napitaka. Zadugari bi, naravno, bili vlasnici agrokooperative i upravljali bi njome. Zaposleni u agrokooperativi bi bili samo tehnička lica bez mogućnosti odlučvanja. Uostalom, ovakav sistem postoji u Južnom Tirolu. Konzorcijum Meilnda čine 16 zadruga (kooperativa), odnosno oko 4.000 proizvođača. Proizvodnja je smeštena u dolini Val di Non sa preko 25% izvoza proizvodnje u 48 zemalja.

Velike mogućnosti

Zamislite samo koliko bi se ljudi uposlilo realizacijom navedenog? Koliko bi "proturili" stubova, žice, sadnica, đubriva, hemije, kartonske i staklene ambalaže, gajbica, a koliko bi se prikupilo za državu nikad dovoljnog PDV-a. Neko bi rekao - nebo je granica. A sve od nas zavisi. Ali idemo korak po korak. Prilike za razradu ideja biće uskoro na Forumu o malini. Krajem avgusta u Doroslovu trebalo bi da se pojave stručnjaci, eksperti za voćarstvo, proizvođači sadnog materijala, zaštitnih sredstava i hladnjačari. U svakom slučaju, trebalo bi podržati svim snagama vredne malinare jer posao koji rade je od šireg društvenog značaja.

Foto:bigstockphotos.com;radebg