Mango pobedio domaći čips od jabuke

Goran Mijailović iz Čumića kod Kragujevca, jedan od najvećih proizvođača voća u Šumadiji, odustao je od pravljenja čipsa od jabuka, iako je bio spreman da u svojoj sušari pravi nekoliko desetina tona godišnje ovog delikatesa.

Mijailović je jabuku iz svojih voćnjaka zbog toga, ili izvezao u Rusiju, ili je pretočio u rakiju. Iz sopstvenog iskustva on ovako objašnjava razloge zbog čega je sušena jabuka imala lošu prođu.

"Ljudi u Srbiji radije jedu sušeni mango, ananas ili bananu. Jabuku, jednostavno, neće. U marketima je bila slaba potražnja i morao sam da odustanem. Imam sušaru u kojoj godišnje osušim 40 tona šljiva, a pošto u voćnjacima imam i jabuke mislio sam da bi to mogao da bude dobar potez. Ona je kvalitetna i stabilna namirnica. Međutim, i iz iskustva sa šljivama jasno je da narod više voli egzotično od domaćeg voća. I suvu šljivu kupuju više zbog rituala pred Božić, nego što vole da je jedu, kaže Goran Mijailović.

Voćarstvo - porodična tradicija vekovima

Mijailović se ceo život bavi voćarstvom, baš kao i njegovi preci. Postoji zapis iz 1831. godine da je njegova familija u to doba plaćala porez na "tri kazana rakije, kominu, i vino". Nastavio je tradiciju i unapredio domaćinstvo. Danas obrađuje 25 hektara pod voćem i gaji uglavnom šljivu i jabuku. Njegov podrum je kapaciteta 400 tona, a u sušari može da u 24 sata osuši i do dve tone voća.

"Hteo sam da tržištu dam nešto novo, ali je očigledno da to ne mogu sam. U tom slučaju potrebno je da budem multidisciplinarni stručnjak. Za takav potez potrebna je jaka i dugotrajna marketinška kampanja koju ne mogu sam da sprovedem. Napravili smo udruženje voćara iz ovog kraja. Ima nas desetak, i tako pokušavamo da opstanemo i da napravimo nešto novo", dodaje Goran.

Mijailović je veliki proizvođač voća, koji godišnje plati 20.000 evra raznih poreza i nameta. Ali, kaže da niko od predstavnika države nije došao da vidi na koji način radi i da li mu nešto treba, zbog čega je posebno ogorčen.

"Dakle, za deset godina ja sam državi dao 200.000 evra na ime poreza. Da ne pominjem koliko sam uložio u nove sorte, zasade, hladnjaču. I niko se ne pojavljuje da vidi da li mi nešto treba ili da na neki način uzvrati i podstakne me da znam da nisam sam. Evo banalnog primera, koji kad malo bolje pogledate i nije baš banalan. Od glavnog puta ima 500 metara do moje kuće koje nije asfaltirano i šleper tuda ne može da prođe. Da su došli, znali bi, recimo, da sam napravio čips od jabuka. Valjda imaju nekog marketinškog stručnjaka koji bi pomogao. I oni bi imali koristi od toga. Ali, već toliko puta ponovljeno je, da smo zaista zadnja rupa na svirali", objašnjava Mijailović.

Mnogo vremena gubi se na praćenje državnih propisa

Ovaj voćar ogorčen je i zbog toga što se malo radi na edukaciji poljoprivrednika. Dodaje da se silno vreme izgubi u praćenju državnih propisa i uredbi. "Malo je proizvođača koji imaju vremena da prate šta se promenilo u registraciji gazdinstava ili u sistemu subvencija. Obijamo šaltere, iako bi trebalo na noge da nam dođu, jer smo već duže vreme najzdravija grana industrije u ovoj zemlji", kaže Mijailović.

Njegovi voćnjaci nalaze se u posebno pogodnom klimatskom delu Šumadije. Voćnjak je u jednom komadu na 400 metara nadmorske visine gde se ukrštaju struje sa tri planine, Rudnika, Bukulje i Venčaca. Najveći deo voća izvozi za Rusiju, Nemačku i Bliski Istok.