Bon znači posuda, sai drvo, a kako uspešno gajiti bonsai?

Bon na japanskom znači - posuda dok sai  znači drvo. Bukvalni prevod bio bi drvo u posudi. Ipak nije svako malo drvo u posudi bonsai, a niti je svaki bonsai malo drvo u posudi. Da bi se ova kreacija mogla tako zvati, mora da ima mnogo više. Ne sme da bude samo nemarno ošišano drvo, mora da ima i da pokazuje dostojanstvo. Dok slikar stvara svoje umetničko delo sa bojom i četkicama, mi koristimo drvo i žicu. Žica je naša četkica, kojom stvaramo, znanje je boja, kojom oblikujemo svoje umetničko delo.

Nažalost, u današnje vreme još uvek oko 95% ljudi misli da je to "ono malo zeleno u posudi" koje se kupi u cvećari ili tržnom centru. To malo zeleno zapravo je ožiljena reznica nekog drveta ili grma iz južnih krajeva koja nam najčešće "umre" nakon nekoliko meseci jer to nije - drvo iz našeg klimata. S druge strane zapitajmo se zašto su Japanci krenuli u uzgoj sa drvećem iz sopstvenog klimatskog areala ?!

Prvo sigurno evidentiranje ovog drveta u istoriji Japana datira iz 1195. god., kada je nastao oslikani papirus Saigyo Monogatari Emaki. Posvećen je životu Saigyoa, koji je bio član višeg staleža. Jedna od legendi kaže kako je za vreme kineske dinastije Han, car naredio da se napravi pejzaž u njegovom dvorištu. Naredio je da mu naprave minijaturu celog carstva. Brda, planine, doline, reke, jezera i naravno - drveće. Prodorom Japana u Kinu, Japanski bonsai umetnici i uzgajivači ovladali su veštinama i prilagodili ga svojoj filozofiji. Ustalio se u Japanu tokom Kamakura perioda (1185 - 1333) u okvirima filozofije zen budizma. Prva izložba na Zapadu održana je u Parizu, 1878.  

U prvo vreme bio je više shvaćan kao mučenje malih stabala, nego jedan od oblika umetnosti. Pa molim Vas, zar ne orezujemo vinograde, zar ih ne plevimo, ne guramo one mladice u ono malo prostora između žica... zar ne orezujemo svoje žive ograde, zar ne kosimo travu svake nedelje kod kuće i da ne nabrajam. Ako orezujemo voćnjak, proizvodimo hranu, kad uređujemo bonsai, stvaramo umetničko delo. Ipak, s vremenom, polako, mišljenje o njemu se menja. U početku je ušao u SAD. Doneli su ga američki vojnici iz ratova na istoku. Ali mnoga od tih stabala nisu preživela ni prvu godinu. Stvar su u ruke uzeli Japanci koji su živeli u Americi i počeli da otvaraju škole i akademije. Nakon toga se proširio i po Evropi. Potrebno je napomenuti kako su neka drveća u Japanu, odličnom negom, postigla daleko veću starost, nego njihovi sugrađani u prirodi.

On je istovremeno i objektivna i subjektivna umetnost. Iste stvari naziremo i u slikarstvu, skulpturi, muzici pa tako i u bonsaiju. Pratimo linije, kompoziciju, prostor, boje, asimetriju. U drvetu tražimo isto ono što traži slikar u motivu, vajar u skulpturi. Poštujemo osnovna umetnička pravila, a povezujemo ih sa fiziologijom vrste drveta. Objektivno gledamo 
šta na tom drvetu možemo učiniti da samo po sebi bude lepše, a nadogradnjom kroz godine oblikujemo njegov i naš zajednički subjektivni karakter.

Postoji nekoliko načina da se krene s uzgojem:

1. Yamadori ili revitalizacija starog iskopanog drveta iz prirode, najcenjeniji je način, kod kog se dobija najkvalitetniji bonsai, procenat preživljavanja nakon vađenja često je nizak, a sam proces do nastanka je vrlo dug.
2. Prebonsai uzgojen u prebonsai rasadniku, najbrži je i najlakši način da se dođe do kvalitetnog drveta, ali nažalost najskuplji.
3. Drvo kupljeno u nekom od rasadnika ukrasnog bilja, nešto je jeftiniji način, ali vrlo je teško pronaći drvo koje će zadovoljiti sve ono što tražimo od dobrog drveta.

Veličina drveća

Kategorizuje se po veličinama u nekoliko kategorija od svega nekoliko centimatra pa sve do veličine od nekih 120 cm. Veliko i jako drvo daje osećaj snage i veličine. Kod velikog moramo davati naglasak na impresivnost nebarija (radijalni raspored korenja iznad tla), kore, debla i jinova, (izbeljeni suvi delovi starih grana) dok profinjenost ramifikacije (fino razgranjavanje) često ne mora biti jako važna. Male veličine mora biti baziran na drugim perceptivnim detaljima, Profinjenost rada na sitnim detaljima, nežnost, savršena kompozicija oblika. Često se zanemaruje činjenica da je teže uspeti uzgojiti verodostojno malo stablo nego veliko. Sa druge strane, mnogo je teže pronaći, izvaditi, ukoreniti i vratiti život starim alpskim yamadorijima, nego krenuti sa radom na mladom drvetu. U oba slučaja potrebno je najmanje desetak godina rada. Najlepše je kada u svojoj bašti imamo neko dominantno veliko stablo, koje okružuju drveća različitih veličina. Isto zahteva različite pristupe, a tako pruža i više zadovoljstva u uzgoju.

Kako ostaje mali

Kada jednom drvo iz prirode presadimo u posudu, ograničili smo rast i razvoj korenovog sistema, zapravo održavanje korenove bale svodi se na uklanjanje svih sprovodnih delova korenovog sistema pa se sama zona aposrpcije pokušava uzgojiti i održati neposredno iz debla (nebarija). Baš kao što i svako drvo jabuke orezujemo, orezujemo i ovo drvo. Ishranom forsiramo buđenje povratnih pupova, obnavljamo krošnju, a stavljanjem žice, postavljamo novi rast u za to određen položaj.

Kako ostaje živ

Dok drvo u prirodi ima svoj koren duboko u zemljištu, zaštićen od niskih zimskih i visokih letnjih temperatura, koren bonsaija zapravo je smešten u vrlo nepovoljnim uslovima. U posudama tokom letnjih vrućina ponekad može temperatura dosegnuti preko 50°C što dovodi do nepovratnog odumiranja korenja. On nije cveće! Jedna od glavnih grešaka je što većina ljudi misli da se zaliva kao balkonsko cveće. Tokom letnjih vrućina, koren treba hladiti i po nekoliko puta na dan tako da se hladna voda procedi kroz posudu. Stoga se kod uzgoja koriste tzv. propusni supstrati. Tokom zime, kad je drvo u mirovanju, koren većine ovog drveća izdrži do -10°C. Međutim, ukoliko temperature padnu niže, potrebno je prekriti sa svežim snegom ili ga uneti u hladnu i svetlu negrejanu prostoriju na oko 0°C. Zapamtimo da je 80% ovih stabala uginulo tokom leta za vreme vrućina, a ne tokom zime!

Kako od drveta nastaje živa skulptura 

U svakoj umetnosti postoje neka pravila kompozicije crta, boja, negativnih i pozitivnih prostora, odnos visine i širine slike ili skulpture, dubina, perspektiva, stabilnost na postolju i na kraju postojanje prednje strane umetničke skulpture. Sličnih pravila moramo da se pridržavamo i kod stvaranja živog umetničkog dela. Kako mi radimo sa živim drvetom, osnovna stvar je poznavanje koja vrsta drveta podnosi određene postupke, u kojoj meri ih možemo primenjivati ili drugim rečima pronaći osnovna pravila po kojima se mora formirati i dugi niz godina održavati živim drvo u posudi. Stoga su tokom hiljada godina japanski umetnici zadali neka osnovna pravila kojima je objedinjena fiziologija neke vrsta drveća sa nekim od željenih uzgojnih oblika. Rekao bih da je ono zapravo uspešno povezivanje fiziologije neke vrste drveta, sa zamišljenim uzgojnim oblikom, sa mogućnostima smeštaja i održavanja, te s vremenom koje možemo izdvojiti za njega. Za uspešan bonsai ne trebaju spektakularne japanske vrste, alati, već samo malo umetničke duše, dosta znanja o fiziologiji i dug saživot sa najobičnijim drvetom iz okoline. 

Neki od osnovnih mogućih uzgojnih oblika

Svaka autohtona vrsta drveća ima neke svoje fiziološke osobine od kojih neke možemo prilagođavati zamišljenom dizajnu, a neke ne možemo ili ne smemo. Stoga su se japanski umetnici kroz dugi niz godina uzgoja zadržali na svega nekoliko glavnih i osnovnih oblika u kojima se može uzgajati i oblikovati ovo drvo. Uspravni, nagnuti, polukaskade, kaskade, vetrom zahvaćeni, stil metle, drvo na kamenu, šumarak, šumica... Pre nego što se odlučimo u kom ćemo uzgojnom obilku pokušati formirati i dugi niz godina održavati živim, potrebno je vrlo dobro poznavanje fiziologije razvoja, rasta, stvaranja latentnih i povratnih pupova, mogućnosti razvoja i obnove korenovog sistema, fleksibilnost kod formiranja, sposobnost podnošenja toplote ili hladnoće, otpornost na bolesti i štetočine i još mnogo, mnogo drugih stvari.

U mnogim umetnostima dosegnemo trenutak kad je umetničko delo završeno. Kod njega nije tako. Njega pravimo sa živim bićem koje raste, živi i neprekidno se menja, tako da se nikada ne može reći, moj je završen. Pred nama je kontinuirani rad koji zahteva da održimo drvo živim dugi niz godina, da zadržimo zamišljeni oblik, veličinu, gabarite, linije, kompoziciju... Dakle, Bonsai je vrlo kompleksan pojam u kom se isprepliću elementi umetnosti i fiziologije drveća.

Baš kao što svaki čovek ima karakter, svoje lice, kao što svako umetničko delo ima svoju prednju stranu, tako i on ima svoje lice, prednju stranu, svoj karakter. Stoga kako pronaći lice, prednju stranu drveta na kom ćemo raditi i prikazati ga drugima. Ipak to ne znači da i sa ostalih strana ne mora biti usklađen. Mora da vodi naš pogled kroz svoju strukturu kao što nas umetnička slika ili skulptura vodi i priča svoj sadžaj. Likove, pejzaže, osećaj prostora i vremena koje je proteklo. Moramo ga svake godine pokušavati učiniti sve lepšim i mora predstavljati slavlje života, toka vremena, stanja i promena godišnjih doba. 

Baveći se njim moramo znati istovremeno iskazati i eleganciju prirode i okrutnost prirodnih sila i pronaći lepotu u stalnim promenama. U njemu pokušavamo prikazati lepotu svetlosti prolećne breze, melanholiju žute jeseni bukve, prkos stare kaskade bora koja se nadvija nad liticu, dugovečnost starog hrasta ili lipe.

Kada vidimo da drvo odgovara na naše postupke, na naše želje i rad na njemu, da se trudi opstati u novom dizajnu, prihvata ono što smo mu namenili, tog dana međusobna konverzacija postala je obostrana i jednostavna. Drvo prihvata ono što mu je namenjeno, a mi prihvatamo ono što nam je drvo reklo da može podneti. Jezik sporazumevanja postaju znanje fiziologije, moć posmatranja, uočavanja, razmišljanja. Započela je neverovatna međusobna zavisnost dva živa bića. Čoveka i drveta - bonsai!

Više pogledajte ovde te u videu: