Ljiljan: egzotičan, mirisan - kako ga uzgajati

Proizvodnja ukrasnog bilja predstavlja jako unosan i moderan posao. Radi se o botaničkoj proizvodnji kojoj treba pristupiti krajnje ozbiljno i s visokim nivoom znanja. Savladati znanja iz ukrasnog bilja nije teško, ali traži određeno iskustvo i prevazilaženje prepreka dok se ne stekne dobra praksa u proizvodnji.

U proizvodnji ukrasnog bilja postoji i pojam hortikulturne arhitekture. To je kombinacija građevinske branše s ukrasnim biljem. Ukrasno bilje nadopunjuje vrtove svojim živim atributima i tako se građevinama dodaje i malo pejzažnog efekta, odnosno floristika.

Kombinovanje raznog bilja u vrtovima može da dovede do niza zanimljivih kombinacija. Tako se i ljiljan može naći kao deo botaničke kompozicije tokom planiranja ovakvih građevinskih poduhvata. To mogu biti različiti vrtovi i okućnice, dopuna urbanih površina gde imamo deo zelenih površina, ukrašavanje vlastite okućnice, dodavanje ovog lukovičastog ukrasnog bilja prilikom određenih posebnih manifestacija i slično.

Postoji više vrsta u ovom radu te se oni razlikuju u nizu morfoloških i drugih karakteristika.

Biologija i sistematika ljiljana               

Ljiljan (liljan, lijer, lat. Lilium) je rod jednosupnica iz porodice ljiljani (Liliaceae), trajnica s lukovicom i nadzemnom stabljikom.

Rod obuhvata oko 85 vrsta lukovičastih biljaka rasprostranjenih u umerenim regionima severne hemisfere. Više od polovine azijskog je porekla. Uzgajaju se u gotovo svim vrtovima, koriste se kao lončanice i, veoma često, za rez.

Ljiljani imaju cvetove egzotičnog izgleda, često bogatog mirisa i nude širok raspon veličina, oblika, boja, cveta i doba cvetanja. Lukovice imaju mesnate ljuske koje se preklapaju. Cvetne stabiljke su uspravne, i listovi su raspoređeni na stabiljci naizmenično ili u jednom ili više pršljenova.

Cvetovi većine vrsta su krupni i mirisni. Skupljeni su u grozdove na tankim drškama. Cvetovi su obično dugi, i mogu biti uspravni, horizontalni i viseći. Šest tepala mogu biti slobodne, ili spojene, tako da čine cev. Svaka tepala na osnovi ima nektarnicu. Imaju šest prašnika sa tankim i dugim filamentima, a i prašnici su veoma dugi. Oblik cveta zavisi od vrste, i može biti tubast, u obliku turbana i u obliku vaze.

Uzgoj ljiljana

Ljiljani ne podnose vlažno tlo. Zemljište na kom se uzgajaju mora biti dobro drenirano. Lukovice nikada nisu u stanju potpunog mirovanja. Najvažniji deo lukovice je bazalna ploča, na koju su pričvršćene ljuske. Ljuske su ustvari izmenjeni listovi, koji služe za skladištenje rezervnih hranjivih materija. Lukovice ljiljana su veoma osetljive i lomljive, jer nemaju zaštitnog omotača poput lukovica tulipana i narcisa, pa se njima valja pažljivo rukovati. Lukovice se sade na dubinu koja je dva puta veća od njihove visine. Izuzetak je L. candidum, koji se uvek sadi samo malo ispod površine zemljišta. Sade se u ranu jesen, ili ako su nabavljene prekasno, treba ih posaditi u proleće.

Najveći broj ljiljana se sadi na sunčane ili polu-sunčane položaje, koji se postiže sadnjom lukovica pored listopadnih grmova.

Zemljište treba da ima dovoljnu količinu organske materije, mora biti dobro drenirano i dobro pripremljeno, najmanje na dubinu od 30 cm.

Čim se u proleće pojave izbojci, biljke se prihranjuju đubrivom koncentracije 10:10:10. Prihrana se može ponoviti još jednom, nakon 6-8 sedmica, ali se đubrivo ne sme koristiti nakon što se razviju cvetni pupoljci. Tokom sezone vegetacije, zemljište treba biti stalno vlažno. Kod najvećeg broja ljiljana iz jedne lukovice se razvija samo jedna cvetna stabljika.

Najveći broj ljiljana su otporni na niske temperature, i mogu se na istom mestu ostaviti duži niz godina. Tek kada se primeti da se broj cvetova smanjuje, lukovice je potrebno izvaditi i podeliti. To se obavlja u kasno leto ili ranu jesen, kada listovi požute, i to tako što se lukovice pažljivo izvade iz tla, podele i svaka se posebno posadi.

Kada se ljiljani koriste za rez, cvetovi se seku čim se na prvom pupoljku u cvatu jasno vidi boja. U vazi se cvetovi postepeno otvaraju.

Razmnožavanje ljiljana u botanici i hortikulturi

Ljiljani se mogu razmnožavati lukovicama, semenom i kulturom tkiva. Ako se želi povećati broj vrednih hibridnih ljiljana, kod presađivanja mogu se s lukovice skinuti ljuske i staviti u uspravnom položaju u tresetnu zemlju, u klijalištu ili stakleniku. Mogu se staviti i u plastičnu vreću s tresetom, u toplo klijalište, tako dugo dok se ne pokažu izboji. Tada se presade u sandučiće sa tresetnim supstratom na razmak od 2,5 cm. Nakon prve sezone, kad stvore mlade listove, biljke se mogu posaditi pojedinačno u lonce, gde se dalje uzgajaju dok ne dostignu veličinu prikladnu za sadnju u vrtu ili stakleniku.

Neki ljiljani stvaraju takođe male lukovice na stabljikama, ispod ili iznad zemljišta. One se mogu skinuti pred kraj leta, kad su gotovo spremne da se same otkinu, te postaviti  u toku zime u sanduke s tresetnim supstratom. Sade se u sandučiće sledećeg proleća.

Razmnožavanje semenom je metoda prikladna za originalne vrste, koje ispadaju verne tipu, ali ne i za hibride i odlike kod kojih nije tako. Uzgoj ljiljana iz semena je dobar način za dobijanje bezvirusnog biljnog materijala. Ovako dobijene biljke cvetaju nakon 3-4 godine. Seme se skuplja u jesen, i do proleća drži u frižideru. Seje se u proleće, u dublje setvene sandučiće sa većim brojem rupa za drenažu, u treset. Seme manjih tipova se seje na razmake od 1,25 cm, a većih 4 cm.  Sandučići, nakon što se pokriju folijom, drže se u zaštićenom prostoru. Seme klija za oko 3 sedmice. Tada se folija sklanja, i setveni sandučić se stavlja na dobro osvetljeno mesto, ali zaštićeno od direktnog sunca. Kada prođe opasnost od mrazeva, sandučići se iznose iz zaštićenih prostora, i stavljaju na mesta zaštićena od vetra, i noću prekrivaju najlonom. Tokom kasnijeg uzgoja se folija potpuno skloni. Kada proklija 15-ak cm, presađuju se u pojedinačne saksije, u kojima se ostavljaju 2 sezone, a u trećoj sezoni se presađuju na stalno mesto.

Klasifikacija ljiljana u hortikulturi

Postoji veliki broj vrsta i kultivara ljiljana koji su podeljeni na više načina. Zvanično je priznat sistem kojeg je razvilo Američko udruženje uzgajivača ljiljana (North American Lily Society). To nije botanička, nego hortikulturna klasifikacija, i koristi se na izložbama i u katalozima ljiljana.

Prema ovoj klasifikaciji, ljiljani se dele na 10 grupa, prema poreklu, i dalje na podgrupe, na osnovu oblika cveta.

Azijski hibridi

Ovi ljiljani potiču od raznih azijskih vrsta uključujući l. amabile, L. bulbiferum, L. callosum, L. cernum, L. concolor, L. dauricum, L. davidii, L. lancifolium, L. lankongense, L. Leichtlinii, L. pumpilum, L. wilsonii. Cvetovi se stvaraju u grozdovima, i obično su bez mirisa. Listovi su usko jajoliki i naizmenično poslagani.

Martagon hibridi

Potiču pre svega od vrste L. hansonii, L. martagon, L. medeoloides, L. tsingtauense. Ovi ljiljani stvaraju grozdove turbanastih, ponekad mirisnih cvetova i imaju pršljenove eliptičnih listova.

Candidum hibridi

Potiču od vrste L. candidum i ostalih evropskih vrsta, osim vrste L. martagon. Ovi ljiljani stvaraju ponekad mirisne, uglavnom turbanaste cvetove – pojedinačno ili u štitcima ili grozdovima. Listovi su eliptični, spiralno složeni ili rašireni.

Severnoamerički hibridi

Potiču od američkih vrsta L. bolanderi, L. humboldtii, L. kelloggii, l. pardalinum, L. parryi. Nose grozdove ponekad mirisnih, uglavnom turbanastih, i imaju pršljenove kopljastih do eliptičnih listova.

Longiflorum hibridi

Potiču od vrsta L. formosanum i L. longiflorum. Nose grozdove, često slatkog mirisa; ponekad samo 2 ili 3 po stabljici. Listovi su ravni do usko kopljasti i rašireni.

Trumpet i Aurelina hibridi

Potiču od azijskih vrsta, uključujući i L henryi, L. leucanthum, L. regale, L. sargentiae i L. sulphureum. Nose grozdove obično mirisnih cvetova. Listovi su eliptični do ravni, izmenični ili spiralno složeni.

Orijentalni hibridi

Potiču od istočnoazijskih vrsta poput L. lexandrae, L. auratum, L. japonicum, L. nobilissimum, L. rubellum i L. speciosum, kao i njihovih hibrida s vrstom L. henryi. Cvetovi im se stvaraju u grozdovima ili metlicama i neretko su mirisni. Listovi su kopljasti i izmenični.

Orient hibridi

Nastali ukrštanjem vrsta i hibrida iz grupa 6 i 7.

Vrste i forme koje se uzgajaju, bez hibridizacije

9.a. sa visećim cvetovima koji imaju savijene tepale: l. martagon, L. cernuum, L. chalcedonicum, L. davidii, L. duchartrei, L. hansonii, L. martagon, L. monadelphun, L. wardiibut.

Ostali hibridi, koji nisu obuhvaćeni u nekoj od spomenutih grupa.

Vrste ljiljana

Lilium candidum L. – beli ljiljan

Poreklom sa Mediterana (Grčka, Izrael, Turska). Veoma dugo se uzgaja u celoj Evropi. Lukovica je bela ili žućkasta, raste blizu površine tla. Visine je 1,2 do 1,5 m. Cvetna stabiljka nosi raširene, kopljaste listove i 5-20 mirisnih, čistobelih cvetova, prečnika oko 10 cm. Svaka je latica duga 5-8 cm, žute osnove. Cveta početkom leta. U jesen nosi bazalne listove što ostaju tokom zime, ali odumiru s dozrevanjem cvetne stabljike. Sorte koje se često uzgajaju su „Aureo-marginatum“, sa žutim rubovima na listovima. „Plenum“, sa duplim cvetovima, „Purpureum“, kod kojeg cvetovi imju crvene crtice, „Variegatum“, kod kojeg listovi imaju žućkastobele mrlje. Za razliku od drugih ljiljana, ovaj se sadi veoma plitko, krajem leta.

Lilium auratum Lindl. – zlatni japanski ljiljan

Poreklom iz Japana. Uzgaja se od 1862. godine. Cvetovi su veliki u obliku činije široke 22 cm, imaju zlatnožutu prugu. Snažnog su mirisa. Cveta u avgustu. Voli duboko obrađeno, bogato i propusno tlo, pa ga treba posaditi plitko, tamo gde može imati vlažne, prohladne uslove za sezone rasta. Postoje dve glavne varijante: var. Platyphyllum je viši i bujniji, i češće se uzgaja, i var. Praecox cveta ranije i ima kraće stabljike, ali su cvetovi iste veličine kao kod prvog. Lilium auratum je jedan od najlepših ljiljana, i mnogo se koristi za hibridizaciju.

Lilium martagon L. – ljiljan zlatni

Poreklom je iz Evrope i Azije. Veoma dugo se uzgaja, od 1596. godine. Lukovica je ovalna, žućkasta, od 90 do 150 cm.

Listovi su kopljasti do jajoliki, raspoređeni u pršljenove. Cvetova ima do 50 na jednoj stabiljci, viseći su, sa zavijenim tepalama, svetloružičasti do tamnoružičasti, sa ljubičastosmeđim pegama, mirisni. Latice su duge 3-4,5 cm. Voli umereno duboku sadnju. Ne vole presađivanje, ali kad se jednom prime, traju dugo. Mlade biljčice iz semena procvetaće tek za sedam godina.

Štetočine i bolesti ljiljana

Različiti insekti, puževi mogu vam uništiti pojedine delove biljke, te se protiv njih valja boriti insekticidima ili sredstvima koja ih odbijaju od pojedinih delova biljke, a i razne gljivične bolesti mogu uzrokovati propadanje podzemnih ili nadzemnih delova biljke, naročito u hladnim i kišovitim razdobljima. U tom slučaju upotrebite koji od sistemičnih fungicida, a još bolje je takav problem rešiti sadnjom ljiljana na što prikladnije mesto za njihov rast i uzgoj. Ljiljani su osetljivi i na viruse, npr. virus mozaika ljiljana kojeg prenose insekti. Nažalost, za to ne postoji lek već biljku treba uništiti. Međutim, postoje i neki varijeteti koji su otporni i dobro uspevaju usprkos zarazi.

Budućnost ljiljana u hortikluturi

Kroz članak smo naveli sve vrste ljiljana u hortikulturi. Postoji mnogo vrsta za razne tipove uzgoja i pri različitim klimatskim uslovima. Takođe, postoje i ljiljani raznih oblika nadzemnog sistema te boja i oblika cveta što može zadovoljiti različite kriterijume pri korišćenju liljana kao ukrasnog bilja u hortikulturi.

Naveli smo da je ljiljan otporan na agrokliamtske faktore. Može se uzgajati na raznim zemljištima i nema puno štetočina koje ga napadaju.