Ko će sutra praviti ajvar, turšiju, kompote - zaboravljamo li tradicionalne proizvode?

Skoro pa će kasna jesen, vreme zimnica. Slatkih, slanih, kiselih i raznih drugih, napravljenih po tradicionalnim recepturama. Neizostavni su deo na bakinim/naninim policama, u špajzovima i ostavama, ali i na trpezama.

Deset minuta u velikom trgovačkom marketu bilo je dovoljno da mi se u glavu nametne pitanje i misao: "Šta će se desiti sa svim tim ukusima, mirisima i tradicionalnim, često improvizovanim receptima, kada industrijska komercijalna proizvodnja zauvijek prevlada?!"

A na dobrom je putu. Preko 20 metara duga polica sa tri metra visine i na njoj bezbroj tegli, flaša, kantica i drugih ambalaža punih zimnica i džemova sa "mašinske fabričke linije". Da budemo jasni - nije to nešto što ne treba da tu i tako bude ponuđeno. Zakon tržišta i ponude je takav. Sasvim je drugo pitanje: Da li je izvesno da idemo prema tome da buduće generacije mladih ljudi neće imati ko naučiti ili pokazati im proces pravljenja svih tih starinskih specijaliteta jer su neminovne smene generacija.

Gubi se mnogo više od zalogaja sa ajvarom

Sve što ne moram i neću - bojim se da kod novih generacija ovo postaje životna vodilja. Zašto brati divlje jabuke, čupati repu, praviti dva dana pekmez, ložiti vatru, mešati ajvar, ljuštiti paprike, rendati kupus, cediti jabuke kad je jednostavnije i lakše otići u prodavnicu i kupiti gotov proizvod. Nije da mladi ne vole, čak većina obožava ajvar, pekmeze ili kisele krastavce, ali gube nešto mnogo više od zalogaja sa ajvarom ili bilo čime drugim za šta je potrebno dosta posvećenosti.

Paprika se uveliko peče za ajvar - znate li pravi recept?

Upravo tu leži sav smisao i poenta one dvadesetometarske police sa gotovim industrijskim proizvodima. Nema ono što domaći proizvod sa porodičnog gazdinstva ima - želju, trud i rad.

Iza teglice domaće slatke ili slane salate je nešto puno veće i važnije. Nekada više, danas mnogo manje. Porodica je ta koja je dva pa čak i tri ili čitavu nedelju dana bila na okupu, zajedno oko ložišta vatre i kazana gde se konstantno mešao ajvar, pekao pekmez, cedile jabuke i slično. To je bio proces druženja i rada, satkan u teglici dobre hrane. 

"Ne živim na selu" - odgovor da, opravdanje ne

Svaka posledica ima neki svoj uzrok. Da li je način života, užurbanost i zaokupljenost poslovnim obavezama razlog manjka slobodnog vremena za rad i spravljanje turšije ili je pojava jeftinih industrijskih proizvoda ipak opcija koju mnogi od nas danas biramo. Zimnica se pravi jednom godišnje i to najviše par dana, tako da manjak vremena i nije baš neko opravdanje.

Kupovna moć pa biranje jeftinijih proizvoda sumnjivog kvaliteta, delimično može biti odgovor ali nikako opravdanje. Mnogi će reći: "Pa ne živim na selu, kako na desetom spratu zgrade da pravim ajvar." Odgovor opet da, opravdanje ne. Uvek ima opcija onda kupiti domaću hranu.

Rođaci sa sela: Povratkom na selo, želeli smo da hrani vratimo ukus

Očuvanje tradicije, zahteva okupljanje porodice, prenošenje dobrih vrednosti sa generacije na generaciju. I tu je ključ misli koja mi se nametnula u supermarketu. Zadržati istinske porodične vrednosti koje moramo preuzeti od naših starijih, jedini je ispravan put i rešenje koje neće dozvoliti da sve što "izađe" sa fabričke linije potisne ono pravo istinsko domaće.

I dok budemo na tome radili, nadam se da će se neko dosetiti - bar oni nadležni, da ima još pekmeza, ajvara, turšije i drugih proizvoda sa poljoprivrednih imanja. Da na onoj dvadesetmetarskoj polici u supermarketu, zakonski mora biti makar 50 odsto tradicionalnih proizvoda jer drugačije ne može. Kao što sam već rekao, svi smo slični; sve što ne moram - neću!