Vranjskim pihtijama ne mogu da odole ni najprobirljiviji gosti

Sa prvim hladnim decembarskim danima, u vranjskim ugostiteljskim objektima zamirišu pihtije. Ovom specijalitetu, koga Vranjanci zovu pitije, ne mogu da odole ni najprobirljiviji kafanski gosti. Tada, zapravo, u ovom kraju kreće i nadmetanje u spremanju najboljih pihtija. U takmičenju prednjače seoska domaćinstva. Pripreme za spremanje pihtija počinju u vreme svinjokolja. Tada domaćice od svojih muževa traže, da na kostima od kojih će kuvati ovaj specijalitet, ostave više mesa.

Pihtije po majčinom receptu

To isto i ove godine učinila je Verica Stamenković (72) iz sela Donji Neradovac, kod Vranja. Muškarci u njenoj porodici, pažljivo su u pušnici osušili svinjske kosti sa ostalim mesom. Zbog Božićnjeg posta, Verica je prvu turu pihtija napravila tek za Božić. Pripremanju je pristupila kao da ih pravi prvi put u životu. Tako radi godinama i nikada ne omane.

"Pihtije pravim po receptu moje majke. To znači da moraju da budu bistre, tako da u njima možeš da se ogledaš, i da ne ispadnu kada okreneš tanjir naopačke. Kuvam ih dva dana. Prvog, potopim svinjsko meso i kosti u vodu. Dobro ih operem, a potom lagano kuvam na šporetu. Poslednjih godina u tu masu stavim po jednu goveđu kost ili kokošje nogice. Drugog dana, pihtije započinjem da kuvam od ranog jutra. Tokom kuvanja dva puta promenim vodu. Kada ih nalijem po treći put, onda smanjim vatru i pustim da se dugo i lagano krčkaju. Pihtije su gotove kada se voda, u kojoj su se kuvale, pretvori u polugustu masu. Tada odvojim kosti od mesa i ređam u tanjire. U preostalu tečnost dodam so po ukusu i beli luk koga sam prethodno dobro usitnila tučkom. Na 11 tanjira pihtija stavim pet srednjih glavica belog luka i uvek ih zalučim kako treba. Tokom noći se tako stegnu, da kada izvrnem tanjir sadržina ostaje unutra", priča Verica.

Pihtije i za Bogojavljenje

Drugu turu pihtija ova žena pravi za Bogojavljenje. Sećanja na ovaj veliki pravoslavni praznik redovno je vrate u vreme kada je kao devojčurak,  pomagala majci oko njihovog spremanja. Ona se i danas seća svih narodnih običaja koji su se, svake godine ponavljali, u njihovoj kući na taj dan.

”Dok  je majka kuvala pihtije na šporetu, najmlađa deca su joj se motala oko nogu zapitkujući je kada će biti gotove. Svi bismo se okupili oko stola kada je napravljene pihtije sipala u tanjire. Znala je da malo parče mesa izvadi iz lonca i podeli najmlađoj deci. Oni bi to pojeli u slast i niko se posle toga nije usuđivao da zatraži još. Kao opčinjeni, slušali smo majku kako naglas, napunjene tanjire, simbolično namenjuje pojloprivrednim kulturama koje smo uzgajali. Govorila je : 'Ovaj je za pšenicu, ovaj za kukuruz, ovaj za grožđe'. Nad svakim bi se prekrstila i ispustila ustima zvuk koji je u mojim ušima odzvanjao poput poljupca, a potom brzo hvatala za uvo, moleći Boga da nam u novoj sezoni podari više berićeta", priseća se Verica.

Kost koju bi pas prvu zagrizao simbolizovala je devojačku udaju

Na sam dan Bogojavljenja bilo joj je najzanimljivije. Toga dana narodni običaji su se nizali jedan za drugim. Deci je to pričinjavalo veliku radost, a i ona sama jedva bi dočekala da uzme učešće u toj ceremoniji.

"Toga dana svi ukućani su bili na nogama od ranog jutra. Majka bi poređala kosti iz pihtija na kućni prag. Svaka od njih je označavala po jednu neudatu devojku u selu. Otac bi sa lanca pustio psa. Kost koju bi pas prvu zagrizao značila je da će se ta devojka udati. Posle toga otac bi doneo sekiru sa drvljanika i stavio na kućni prag. Pored nje je stajala testija sa vodom u koju je bio zaboden struk bosiljka. Sekiru smo preskakali svi redom. Majka bi svakom dala po gutljaj vode iz testije moleći Boga za zdravlje ukućana i napredak domaćinstva. Nakon toga svi bi smo posedali oko sofre na kojoj su bile pihtije, suvo meso, sukana banica, hleb pečen u crepulji. Ispred najstarijih ukućana nalazio se po frtalj grejane rakije i dobrog vina kominjaka. Postavljeno jelo u slast bi pojeli tek kada bi otac nožem unakrst presekao hleb i polio vinom. Posle doručka odlazili smo u seosku crkvu gde se odvijala ceremonija kupanja časnog krsta. Majka je za tu priliku posebno mesila sukanu banicu i pekla meso i hleb. Na ovakvim svetkovinama rađala se poneka ljubav, a dogovarani su i brakovi. Bila su to lepa vremena. Ljudi su bili bezbrižniji, više su se družili i poštovali”, zaključuje Verica.