Tomatilo ili meksički paradajz, pa čak poznat i kao peruanska jagoda, biljka je koja se uzgaja na sličan način kao paradajz, a sada je vreme za proizvodnju rasada. Na otvorenom se presađuje kada prođe opasnost od mrazeva.
Tomatilo (Physalis philadelphica) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice pomoćnica. On je poreklom iz Meksika, pa se kod nas često naziva meksički paradajz ili peruanska jagoda. Jedan je od osnovnih povrtarskih biljaka i namirnica u latino - američkoj kuhinji. Kod nas je ovo povrće još uvek manje poznato iako uspeva i u ovim krajevima, a njegov uzgoj je vrlo sličan uzgoju paradajza.
Traži topao, sunčan do polusenovit položaj koji je zaštićen od vetra. Zemljište treba da je plodno, duboko i rastresito, vlažno i dobro propusno. Seje se u zatvorenom u februaru ili martu u teglice, a nakon što dostigne visinu od četiri do pet centimetra, presađuje se u zasebne posudice, prečnika većeg od osam centimetra.
Nakon toga ih smestite na mesto s dovoljno svetla i nižom temperaturom s dnevno – noćnim kolebanjima jer će previsoka ili ujednačena temperatura u ovoj fazi podstaknuti izduženi rast i odbacivanje donjih listova.
Na otvoreno se presađuju kada prođe opasnost od mrazeva, najčešće krajem aprila ili u maju. Ukoliko se prilikom rasta u zatvorenom prostoru izduži treba ga posaditi malo dublje, ukoso do prvih listova. Na taj način će deo biljke koji je ukopan u zemlju pustiti dodatno korenje i bolje se ukoreniti. Preporučuje se biljke iz rasada saditi na razmak od 80 do 100 cm jer će na taj način imati bujan rast, a za razliku od paradajza njemu nije potrebna potpora.
Kada mu narastu bočne grane s puno plodova, može se dogoditi da će polegati na tlo, pa se tada mogu privezati za potporu, no to nije nužno, jednostavno ih pustite da polegnu. Grane u dodiru s tlom često puštaju novo korenje (poput paradajza). Tomatilo nije samooplodan pa je za oprašivanje i zametanje plodova potrebno barem dve biljke.
Tomatilo je otporna biljka i ne napadaju ga bolesti i štetočine kao što je to kod paradajza. Najveću pretnju predstavljaju puževi koji mogu jesti plodove koji padnu na tlo.
Za razliku od paradajza, zaperke ne treba uklanjati jer se na njima razvijaju cvetovi i plodovi. Biljku treba redovno zalivati. Tlo treba biti stalno vlažno, ali nikako previše jer tada dolazi do truleži cveta i pucanja plodova. Preporučuje se svakih 10 do 15 dana prihraniti ovu biljku tečnim đubrivom. Preporučuje se i zemljište oko biljaka pokriti plastičnom folijom ili slamom kako plodovi koji su jako nisko ne bi trunuli na zemlji.
Ima žute cvetove okrenute prema dole, a nakon cvetanja pojavljuju se lampioni koji su na početku prazni i izgledaju "naduvano". To je zapravo ovojnica koja štiti budući plod od spoljnog uticaja. Plod u njima brzo naraste i kada je već na polovini svoga rasta, lampioni postanu suviše mali i puknu, ali ostaju kao zaštita na plodovima.
Zrelost ploda uočavamo po zreloj spoljnoj ovojnici koja postane suva i smeđa, a plodovi se beru kada se lako odvajaju od stabljike i to najčešće u avgustu pa sve do kasne jeseni. Jedna biljka može dati i preko 100 plodova.
Oni se ne mogu dugo čuvati, a preporuka je da se umotaju u novinski papir i da se čuvaju na hladnom mestu do dve nedelje. Takođe, mogu se i zamrznuti, ali se pre toga potrebno ih je oguliti i prokuvati u vreloj vodi.
Treba imati na umu da su svi delovi biljke otrovni osim ploda pa je neophodno pažljivo skinuti ovojnicu s ploda i ne konzumirati ostale delove biljke.
Tagovi
Autorka
Jedan od najlekovitijih spojeva: sremuš i rakija
Za pripremu tinkture sremuša potrebno je: 1. Dobar doručak (po ukusu) uz salatu od svežih listova sremuša 2. Iseckan sremuš 3. Kvalitetna rakija kojom će se sremuš prelit...
