Kako se rešiti puževa? Probajte permakulturni pristup

"Ja sam lenja baštovanka, ne želim stalno da strepim nad svojom baštom i da sve kontrolišem. Priroda je isto takva“, često bi na kursu permakulturnog dizajniranja spominjala Gordana Dragičević i to je jedan od pristupa kojeg bi se polaznici setili pri izradi budućeg dizajna. Permakultura je, objašnjava, dizajn održivih sistema, čovek je njihov deo, i ona se u svom pristupu prilagođava i korisniku i terenu na kojem se radi.

"Dizajner mora misliti koji mu je budžet, koje su stvarne potrebe, kakvi su uslovi, a sam dizajn na kraju treba poštovati tri permakulturna principa - brigu o zemljištu, brigu o ljudima i pravednoj raspodeli. Možemo imati projekt koji će značajno povećati bioraznolikost, ali pritom iskorištavati ljude, to nije permakulturni pristup“, ističe Gordana, dodajući kako je tokom godina videla mnoge projekte koji su započeli s velikim entuzijazmom i dobrim idejama, ali nisu zaživeli jer bi nedostajalo ljudi koji bi se time kontinuirano bavili.

Permakulturni pristup puževima

Permakulturom se, naime, može baviti i bez kursa i radionica, važno je stvarati prinos, odnosno napraviti promenu koja donosi nešto pozitivno, a da pritom ne ugrožava ni životnu sredinu ni ljude.

Najbolje je to objasniti, reći će, primerom puževa koji su svim baštovanima bolna tema i večna borba, iako svaka godina donosi nešto drugo. 

"Nedavno sam gledala intervju s jednim mladim engleskim regenerativnim poljoprivrednikom, Džošuom Sparksom, koji je borbi protiv puževa pristupio tako da je povećao bioraznolikost na svom imanju i privukao jarebice, ježeve i druge korisne životinje koje se hrane njima i jajima puževa. Za nekoliko godina puževi više nisu bili problem“, spominje jedan od inspirativnih primera.

Ne postoji potpuna samoodrživost

Ekipa entuzijasta, udruženih u Permakulturu Dalmacija, već neko vreme održava brojne korisne radionice, od dizajna do uzgoja paradajza, navodnjavanja, ali i radionice, na kojima učesnici uče da poprave svašta, od pokvarenih kućnih aparata, do odeće ili bicikla.

Prošlo je vreme kadasu ljudi mislili da je permakultura beg u nedirnutu prirodu i udaljavanje od zajednice, kaže Gordana i naglašava: "Ne postoji potpuna samoodrživost, održivost je moguća samo unutar zajednice, kao i u prirodi. Što smo različitiji, to smo otporniji, ako nas ima više različitih, veća  je šansa da ćemo kao zajednica opstati. Neko će nešto popraviti, neko nešto uzgojiti, neko pripaziti“.