Mogu li se prodati ručni radovi?

Izrada ručnih radova je vid kreativnog izražavanja kada se različitim tehnikama stvaraju uglavnom unikatni upotrebni predmeti. Nekada su naše bake na najednostavniji način prale i prele vunu, štrikale, tkale heklale. Izradi ručnih radova podučavale su i žensku decu tako da su od malih nogu devojčice držale u rukama preslicu ili igle. Ručni rad se učio zajedno sa pismenošću u školama, na dvorovima, manastirima. Svojim rukama žene su izrađivale odeću, a način izrade i ukrašavanje, na primer vezom bili su pokazatelj materijalnog stanja ali i nacionalne pripadnosti. Svaka oblast imala je svoje ručne radove koji su se karakterisali po upotrebi materijala, boja, šara.

Situacija je ipak bolja?

Složićemo se da je prošlo vreme kada su žene naročito iz seoskih sredina morale tkati, šiti i štrikati jer je to bio jedini način da obuku svoje ukućane. Danas je situacija sasvim drugačija. Zbog velikih svakodnevnih obaveza žene danas imaju vrlo malo vremena i manje se bave ručnim radom. Osim toga tekstilna industrija je toliko napredovala da je ponuda, konkretno odeće, ogromna i svima dostupna. Iako se često može čuti kako mnoge mlade žene u svojoj kući danas nemaju ni iglu ni konac i kako stvari stoje ne znaju ni dugme ušiti ipak situacija je mnogo drugačija, reklo bi se bolja.

Lepota ručnog rada privukla je i zainteresovala mnoge žene koje danas u svojim dnevnim sobama imaju igle, konce, šeme, mustre i u slobodno vreme prave male umetničke radove bilo da se radi o heklanju, štrikanju, različitim vrstama veza. To je za njihovu dušu, džemperi za njihovu decu, stolnjaci za lepšu dnevnu sobu. Obzirom da žene koje se bave ručnim radom imaju "zlatne ruke" stvaraju originalna dela čiju lepotu znaju prepoznati svi oni koji nisu vični igli i koncu, ali koji vole i poštuju tradiciju i lepotu ručnog rada nešto od toga žele kupiti. Tako se pruža mogućnost ženama da rade iz hobija ali i da nešto zarade.

Posla ima

Koviljka Trivunčević vodi Udruženje žena "Nit" iz Obrovca i bave se isključivo vezom, izradom i prodajom vezenih suvenira.

"Radimo za Etnografski muzej, suvenirnice u Novom Sadu, i počinjemo saradnju sa suvenirnicom u Subotici, posla ima. Vezemo i ne stižemo ništa drugo", kaže Trivunčevićeva koja godinama unazad živi sa iglama i koncima u rukama. Najčešće vezu stoljnjake, torbe, vrećice lavande, obeleživače za knjige.

"Borislavka Trubarac i ja smo pokretači posla, a članica imamo sa svih strana, iz Perleza, Bačke Palanke, Novog Sada, Sremske Mitrovice, Beograda. Ko god zna i hoće da radi, može da nam se priključi. Na prvom mestu je kvalitet, a odmah za njim kontinuitet. Kupac i rokovi se moraju ispoštovati. Velika podrška nam je skupština opštine koja nam sufinansira projekte", rekla nam je naša sagovornica.

Ima i kupaca

Svetlana Marković je predsednica obrovačkog Udruženja "Svilen konac" ona i desetak članica ručne radove izrađuju za poznatog kupca. Imaju, kako kaže, širok asortiman proizvoda.

"Mi šaljemo uzorke, a kupci odaberu, najviše radimo kecelje, marame, peškire. Ono što je bitno da imamo uvek dovoljno urađenih stvari i da su one besprekorne. Tako se hobi pretvara u posao i zaradu", objasnila nam je Markovićeva.

Vredne bačkopalančanke godinama izrađuju ručne radove u okviru Udruženja "Zlatne ruke" koje već godinama uspešno vodi Zora Kajtez.

"Radimo sve tehnike ručnog rada od veza do tkanja, prisutne smo na svim manifestacijama prodajnog karaktera, a naše rukotvorine mogu se videti i kupiti u suvenirnici "Naše nasleđe" u centru Novog Sada.  Mi nosimo naše odabrane radove, odredimo cenu i mogu reći da ima kupaca", rekla nam je na kraju Zora Kajtez.

Činjenica je da ručni rad nikada ne može da se poredi sa serijskm proizvodnjom. Sve što je rađeno rukom, iglama, koncem, vunicom nosi u sebi svojevrsnu toplinu i jedinstvenu lepotu. To su unikatni predmeti, koji niko više nema i to mu daje dodatnu vrednost. Upravo taj trud, kreativnost i utrošeno vreme treba poštovati, ceniti i kupovinom nagraditi.