Okupio selo i rodbinu: Uz pesmu srpovima požnjeli polje pšenice

Jedino u brdovitim krajevima, gde je pristup kombajnima i savremenoj mehanizaciji otežan ili potpuno onemogućen, prikupljanje dozrelih žitarica i danas se radi ručno. A, da se tradicionalan način žetve ne zaboravi, pobrinuo se Marinko Mikerević iz Donje Lupljanice nadomak Dervente u BiH. Okupio je rodbinu i prijatelje i uz pesmu srpovima požnjeli su zajedno dozrelo žito.

Zahvaljujući njemu, selo je oživelo bar na jedan dan. Sa pesmom na mobu krenuli su i stariji i mlađi. Baš kao nekada, srpom su požnjeli, pa pšenicu vezali u snopove, a onda vršili zalaganjem u dreš star više decenija. Iako je Marinko u inostranstvu boravio 33 godine, običaje i tradiciju svog kraja nikada nije zaboravio, zato je kaže okupio i stare i mlade da se stariji podsete, a mlađi nauče kako se nekada žnjela pšenica.

?Žetva i vršidba #pšenice u Donjoj Lupljanici ? pic.twitter.com/pos3B4JAwA

— AgroKlub.ba (@agroklubba) July 31, 2023

"Poštujem ja ovo vreme, ali je ono bilo lepše! A znate zašto? Bio je narod veseliji. Danas je ova mehanizacija, traktor ide ore, zubi i automatski seje, i to odjednom pet šest dunuma vuče, to je tehnika. I nema ni pesme ni druženja. Ništa nema, kad mora stići završiti to pa odmah‚ ići drugo. Pre imalo se kada, grmi gore, vidi se da će kiša, a ono nemoj se bojati, neće Bog to, ne brini ništa, sve polako i staloženo", priča nam ovaj tradicionalista.

Vršilo se i s volovima

Stari dreš, mašinu koju su i stariji već zaboravili, opsluživalo je desetak radnika. Starine se sećaju vršidbe na još teži način, nekada se zrelo žito vršilo zapregom, priseća se sedamdesettrogodišnji Dragan Malić.

"Nije baš lako, ali bilo je teže sa zapregom, nije bilo arana. Četiri vola su trebala da vuku, jedan prenosnik bio tamo i to je to, teško je ovo bilo, ali sad je i ovo teško na odnosu kombajn", kaže Dragan.

Rame uz rame sa muškarcima i žene su učestvovale i u žetvi i u vršidbi, osim toga imale su pune ruke posla i u kuhinji, jer posle napornog rada na njivi trpeza mora biti bogata da se nahrane gladni žeteoci.

Slobodanka Mikerević kaže kako je sve naučila od svoje majke.

"Mi smo pre kad je vršidba nas po 30 vrši ili kod komšije ili kod mene, ali to je bilo, čoveče, moraš ti napeći za to sve i pogača, ali malo se pre pripremi, znalo se to kad će početi, pa pripremiš i pogača, pa skuvaš i varivo - pasulj i svašta nešto. Pre je bilo na vodenicu nosi, uprti vreću 30 - 40 kilograma, samelji na vodenicu i čekaj kad će te primiti, kad će uzeti da ti samelje, ne može za dan, za dva, za tri, pa odenseš unapred, pa čekaš", kaže Slobodanka. 

Sve više praznih kuća

U selima je danas sve manje žitenja, a sve više praznih kuća. I oni koji su nekada obrađivali zemlju, odustali su, a tamo gde su nekada bile nepregledne parcele žita, danas korov. Šezdesetogodišnji Miroslav Mikerević priča kako je nekada bilo u domaćinstvu njegovog oca.

"Bilo je lepo, bilo je naroda, ljudi, dece. Ovde u ovim kućama po desetoro rađalo se, danas to sve zamire. Bilo nas četiri brata, otac i mati, teško se živelo, otac je palio krečane i od toga se živelo, mi nismo blizu grada i ljudi iz ovog sela nisu radili u Gradskoj upravi i firmama."

Marica Formica Vetmić pripada mlađoj generaciji, ne seća se ručnog obrađivanja njiva, ali se seća priča koje je slušala od roditelja kako se nekada zemlja ručno obrađivala.

"Podsetim se na priče kad su nam roditelji pričali kad se išlo na mlin, kako mlin u ponoć staje, kako su neke vile dolazile", zaključila je Marica.