Puževi golaći ozbiljna su pretnja poljoprivredi, koje su mogućnosti biološke kontrole?

Kreatori poljoprivredne politike u svetu su pod ogromnim pritiskom da ispoštuju Pariski klimatski dogovor i ispune ciljeve održivog razvoja, pa stoga podstaknu naučnike na istraživanje novih i efikasnih bioloških rešenja za upravljanje poljoprivrednim štetočinama. Među njima se svakako ističu i mekušci za koje trenutno postoje samo neka hemijska rešenja jer su spoznaje o biološkoj kontroli još uvek nedovoljna.

Puževi golaći ili balavci predstavljaju ozbiljnu pretnju poljoprivrednoj proizvodnji, što rezultira značajnim ekonomskim štetama na širokom spektru useva, uključujući uljanu repicu, povrće, mahunarke, žitarice i voće. Nedavna studija Odbora za razvoj poljoprivrede i hortikulture Ujedinjenog Kraljevstva zaključila je da bi neuspeh u njihovoj kontroli mogla stajati tamošnju poljoprivrednu industriju više od 100 milijuna funti godišnje.

Slične brojke zabeležene su i u drugim zemljama širom sveta. Na primer, u poslednjih nekoliko godina, polja na kojima se proizvodilo seme trave u dolini Vilamet u Oregonu, SAD, pretrpela su gubitke od oko 100 miliona dolara zbog najezde sivog poljskog puža (Deroceras reticulatum (Muller) i Arion spp). Postojeće strategije suzbijanja uglavnom se zasnivaju na korišćenju preparate koji sadrže metaldehid ili gvožđe (feri) fosfat.

Zbog opasnosti uništavanja bioraznovrsnosti već nekoliko godina se vode političke i naučne rasprave o zabrani metaldehida. Potreba za alternativnim, efikasnim i ekološki bezopasnim merama kontrole puževa postala je sve bitnija. Dve takve ekološke strategije su biološka kontrola (takođe se naziva biokontrola) i bio-racionalna kontrola. Biokontrola podstiče suzbijanje štetočina korišćenjem njihovih prirodnih neprijatelja, dok se bioracionalna odnosi na korišćenje proizvoda koji su dobijeni iz prirodnih izvora, na primer, biljnih ekstrakata.

Obe kontrole u integrisanom upravljanju štetočinama nisu nove strategije. Zbog sve manje dostupnosti konvencionalnih pesticida i sve veće otpornosti štetočina i promena u zakonodavstvu, potražnja za biokontrolom i bioracionalnom kontrolom u poslednjoj deceniji je u porastu. Prednosti korišćenja uključuju ne samo smanjenje upotrebe otrovnih hemikalija, već i osiguranje dodatnog tržišta za uzgajivače koji ne koriste sintetičke pesticide.

Prirodni neprijatelji puževa

Do danas su opisani različiti neprijatelji puževa kao što su grinje, pauci, pacovi, žabe, gušteri, stonoge, trvdokrilci, stonoge i plošnjaci. Uprkos širokom rasponu grabljivica, samo je nekoliko njih privuklo zanimanje istraživača. Među beskičmenjacima, nematodi, trčuljci i muve iz porodice Sciomyzidae prepoznati su kao obećavajući agensi biokontrole mekušaca. Paralelno, nekoliko bioracionalnih mera pokazalo se efikasnim u kontroli puževa i to upotreba eteričnih ulja (na primer, ulje belog luka i ulje zelene metvice), biljnih ekstrakata i kofeina.

Nematodi su drugi najraznolikiji životinjski tip nakon člankonožaca koji žive gotovo svuda. Prepoznati su i kao važni agensi za biokontrolu raznih insekata, grinja i mekušaca, štetočina ekonomski važnih poljoprivrednih useva, ukrasnog bilja i drveća. Tokom protekle decenije, veliki naučni interes bio je posvećen ispitivanju njihove raznovrsnosti, ekologiji i molekularnoj filogeniji i efikasnosti u biokontroli nad kopnenim puževima. U tim je istraživanjima najveću pažnju izazvao Phasmarhabditis hermaphrodita (Schneider). Po prvi put je izdvojen iz raspadajućih kopnenih mekušaca davne 1859. godine.

Ovaj agens je fakultativno-parazitska nematoda koji živi u tlu u kojeg mlade infektivne larve napadaju mekušce ulaskom kroz prirodne otvore, a zatim se razvijaju do odraslih oblika te se razmnožavaju.

Smrt domaćina obično sledi unutar jednog do tri nedelje. Ipak treba naglasiti da trenutno postoje brojni problemi sa komercijalizacijom i širokom primenom ovog nematoda. U prvom redu to je ekonomska neisplativost za primenu u ratarskim usevima, zbog nekoliko prepreka kao što su visoki troškovi proizvodnje i primene (oko 110 funti po ha). Studije su pokazale da je za primenu na oranici potrebna velika količina vode. Pored toga proizvod ima stroge zahteve skladištenja i kratak rok trajanja. Drugo, patogenost sojeva nematoda takođe može predstavljati izazov, s obzirom da oni koji se veštački održavaju tokom dugog vremenskog razdoblja (25 godina) mogu uticati na razvoj otpornosti. Dokazano je i da nisu dovoljno efikasni protiv španskog golaća (Arion lusitanicus).

Na kraju, upotreba ovog nematoda još uvek nije odobrena iz biosigurnosnih razloga u nekim državama izvan Evrope.

Muve iz porodice Sciomyzidae

Muve koje pripadaju porodici Sciomyzidae (Red Diptera) još su jedna grupa prirodnih neprijatelja kopnenih puževa. Prvi dokaz je zabeležen 1953. godine. Od tada su studije o sciomizidnim muvama "malakofagnoj grupi insekata“ pobudile veliki interes među naučnicima i evolucijskim biolozima. Među prirodnim neprijateljima kopnenih puževa, jedna su od najviše proučavanih grupa što je i rezultiralo velikim timom istraživača koji prikazuju svoje rezultate i razmišljanja na specijalističkom veb ekranu. Obično poznate kao močvarne muve, mala su porodica koja sadrži približno 550 vrsta u 63 roda na globalnom nivou. Od 550 zabeleženih vrsta, čak 240 vrsta je detaljno proučeno, što ovu porodicu čini najproučavanijom i najpoznatijom grupom dvokrilaca.

Sprovedena su istraživanja o različitim aspektima Sciomyzidae u različitim regijama sveta. Studije o ovim muvama su od posebnog značaja zbog njihovog raznolikog ponašanja kod hranjenja na domaćinu budući da larve često nisu ni u potpunosti predatori niti paraziti, već se menjaju tokom svog razvoja. Iako je prepoznat potencijal u biokontroli puževa, podaci o efikasnosti su vrlo oskudni.

Zanimljivo je napomenuti da larve ne pužu u potrazi za svojim domaćinom već čekaju u zasedi. Jednom kada ga susretnu, pokreću se kako bi uspostavile čvrsti kontakt sa domaćinom i ušle u telo preko plašta. Za mlade se larve pretpostavlja da je sluz puža glavni izvor hrane. Puževi preživljavaju napad prvih nekoliko dana, no kada izrastu u larve trećeg stepena ubijaju svoj plen i počinju da se hrane mrtvim tkivom. Puža ubijaju verovatno otrovom iz pljuvačnih žlezda.

Premda na prvi pogled izvrstan alat za biokontrolua, postoje i prepreke zbog čega isti nije komercijalizovan naročito jer je proizvodnja larvi vrlo zahtevna. Ufikasnost nije jednaka prema svim puževima te navika larvi da ne traži žrtvu znatno utiče na mogući potencijal korišćenja u biokontroli.

Trčuljci kao potencijal u biokontroli puževa

Trčuljci iz porodice Carabidae su danas prepoznati kao obećavajući agens za biokontrolu mnogih poljoprivrednih štetočina, uključujući i puževe. Globalno su rasprostranjeni, sa ukupno prijavljenih 40.000 vrsta, od kojih je 2.700 pronađeno u Evropi u različitim staništima, uključujući šume, vrtove, živice i kultivisana zemljišta. Opšta je pretpostavka da su polifagni grabljivici koji se hrane bilo kojim pogodnim plenom. Ulogu trčuljaka kao prirodnog neprijatelja i njihovu interakciju sa mekušcima štetočinama razmatrali su mnogi istraživači. Tako su dokazali da neke vrste zaista love puževe te je lov zavisan od veličine. Iako je predatorski potencijal većinom procenjen u kontekstu ponašanja odraslih oblika i larve trčuljaka su takođe značajni grabljivci puževa.

Ovi rezultati brojnih istraživačkih timova ohrabruju jer sadašnje opcije kontrole hemijskim sredstvima su velika opasnost za bioraznovrsnost, sa druge pak strane uvođenje novih metoda biokontrole obećavajućim agensima mora garantovati i biosigurnost.