Ako baciš krišku hleba, prosuo si i 80 litara vode

Dođem neko veče u kuhinju i imam šta da vidim. Ćerka je sebi pravila večeru, a između ostalog je jela i svežu papriku. Oko peteljke joj je ostalo, za moj pojam, previše paprike. A nije da je nisam drugačije odgajala. Ja sam od onih koja pojede i žile i seme.

Naime, mene su odgajale baka i teta. Baka je doživela i Prvi svetski rat. Nisu bili gladni, ali se pazilo na svaku mrvicu hrane. Znate kako je na selu - tačno znaš koliko si uložio i finansija i vremena i truda u svaki zalogaj hrane.

Mandarina se uplesnivila? Odseci plesnivo i pojedi.
A onda dođe moje 16-godišnje dete koje se informiše i na internetu pa kaže:
"Znaš da je ta plesan ušla u celu mandarinu, plesnjiva je i tamo gde ne vidiš. Baci to."
I ja bacim jer znam da je u pravu.
Kad se samo setim koliko sam takvih mandarina, jabuka, paradajza, pekmeza i druge poluplesnjive hrane pojela jer, greh je baciti. Danas bih rekla - greh je dopustiti da se mandarina ili bilo koja vrsta hrane pokvari.

Svake me godine šokiraju brojke o količini bačene hrane. Najviše se bacaju - pekarski i mlečni proizvodi, kao i voće i povrće.

I nije samo stvar u tome što je hrana bačena nego što su bačeni svi oni resursi koji su uloženi da bi se ona proizvela.

Niste bacili samo hranu

Prema nekim procenama, za uzgoj jedne jabuke potrebno je najmanje 70 litara vode, za veknu hleba od oko pola kg potroši se 800 litara vode. Litra mleka zahteva oko 1.000 litara vode potrebne za napajanje krava, navodnjavanje u uzgoju hrane za njih te u samoj proizvodnji. U kilogram govedine utrošeno je 15.000 litara vode. Tako da, kada bacite jabuku, krišku hleba, dva decilitra mleka i komad govedine, niste bacili samo to nego i hiljade litara vode koja je bila potrebna za njihovu proizvodnju. A to je "samo" voda.

Od njive do deponije: U Srbiji se godišnje baci oko 247 hiljada tona hrane

Šta je sa zemljištem i energijom - đubrivima, pesticidima, gorivom za mašine i transport. Ne samo da su uzalud potrošeni nego je njihovo korišćenje prouzrokovalo dodatno zagađenje.

Proizvodnja hrane zahteva krčenje šuma, iscrpljivanje zemljišta, uništavanje prirodnih staništa i bioraznolikosti.

Na kraju krajeva, hrana koja je bačena završi na odlagalištima, razgrađuje se bez kiseonika zatrpana plastikom i drugim otpadom. Tamo nema dovoljno vazduha koji je potreban mikroorganizmima da pravilno razgrade organsku materiju. Dolazi do anaerobne razgradnje, a tokom tog procesa nastaju gasovi poput metana, ugljen dioksida i drugih gasova koji doprinose klimatskim promenama.

Ko baca najviše hrane?

Pojedina istraživanja, na primer u Velikoj Britaniji i Australiji, pokazuju da najviše hrane bacaju Milenijalci (rođeni 1981. - 1996.) i Generacija Z (1997.-2012.), posebno oni koji žive u gradovima i u zajedničkim domaćinstvima gde žive, kako bismo rekli, na "roditeljskoj grbači".

Kad se samo setim šta sve ostane na tanjirima nakon rođendanskih slavlja generacije Z - nepojedene kore pice, ostaci torte, nepopijeni sokovi. Ne sećam se da je iko od moje, X generacije na rođendanu ostavio koricu sendviča s parizerom, rendanim sirom i kiselim krastavcima. Ili da nije pojeo tortu i popio sok. Možda zato, što nije ni bilo tolikog izobilja kao danas. Bili su sendviči, jedna vrsta grickalica, torta i sok. I to je bilo to.

Šta se s nama svima dogodilo?

Izobilje, prevelika kupovina i impulsivnost? Nedostatak kulinarskih veština? Životni ritam? Neorganizovanost? Manjak svesti o posledicama? Vrlo verovatno sve zajedno.

Pa gde je onda rešenje?

Izobilja bi se malo ko odrekao. Posebno Generacija Z koja voli avokado da trpa gde god stigne. A ono što ne stigne najčešće se pokvari u frižideru i - baci. Avokado je, naravno, samo metafora za svu onu hranu kojom obasipamo svoje mladunce, koja se često pokvari, prođe joj rok trajanja ili pak nije fina kao ona iz McDonaldsa te na kraju završi u smeću. Rešenje bi ovde bila finansijska pismenost - pokazati im red veličina, koliko košta ta bačena hrana i za taj im iznos umanjiti mesečni džeparac. A ako smo mi sami, kao odrasle osobe sklone prevelikoj kupovini i impulsivnosti možda to rešiti tako da na kraju meseca zbrojimo troškove i od idućeg meseca trajnim nalogom taj iznos uplatimo obližnjoj narodnoj kuhinji, gladnoj deci, znate, onoj u Africi kojom su nas na suze terali dok smo bili mali i koja zaista umiru od gladi. Da, naravno, možete štedeti i za putovanja, novi mobilni ili već neku treću nepotrebnu stvar u životu.

Što se tiče kulinarskih veština, rekao bi čovek, pa one se mogu naučiti na svakom koraku. Društvene mreže su pune recepata, videa, trikova, na TV-u more emisija o kuvanju, televizijskih kanala posvećenih kulinarstvu. Džaba ako nemaš osnove - baku koja će te naučiti da umesiš šufnudle - testeninu koja se pravi kad ti ostane pire krompira, ako ti mama nije dala da sečeš šargarepu dok si bio mali ili, ne daj Bože, da uključiš šporet u prvom osnovne da bi podgrejao supu. Deci je potrebno praktično znanje - da ogule krompir, bez da seku debelo, i skuvaju ga. Deci je potrebno domaćinstvo u školi pa neka tamo eksperimentišu i sprovode u delo videe s TikTok-a, makar u receptima bio i avokado.

Životni ritam koji najčešće dovodi do neorganizovanosti nije tako lako rešiti. Problem je puno dublji i traži sistemske društvene promene. Ipak, i to je nešto što se da naučiti. Osim toga, postoje aplikacije koje će sve uraditi umesto onih koji ne znaju da ocene koliko je hrane potrebno kupiti i skuvati za jednu osobu ili šta tačno uraditi s ostacima. A uvek se može i guglati.

Na širenju svesti o posledicama treba da rade vlade kroz različite kampanje u vrtićima i školama, zdravstvenim ustanovama, pomoću organizacija civilnih društava i svih drugih učesnika i da tako dopru do šireg stanovništva.

Problem treba svesti na proste brojeve.

Bacimo li jednu jabuku, pola kile hleba, litru mleka i kilogram govedine, bacili smo gotovo 17.000 litara vode. To vam je prosečna potrošnja vode za četvoročlano domaćinstvo. A nije u pitanju samo voda.

Šta sam radila sa ostatkom paprike koju moja ćerka nije pojela? Nasekla na kockice i ubacila u supu.