Da li znate koji su običaji i verovanja u vezi sa tkanjem?

Tkanje spada u jednu od najstarijih delatnosti ljudskog roda i u malobrojne zanate starije od poljoprivrede. Tkani predmeti nalaženi su u grobovima starijim od 10.000 godina. U sam osvit civilizacije, gledajući kako ptice prave gnezdo, a pauci mrežu i žene su napravile prvobitne jednostavne razboje i na njima otkale materijale od kojih se šila odeća.

Kroz hiljade godina razboj, tkački stan, se usavršavao, a sa njim su i tkanine postajale sve kvalitetnije. U drevnom Egiptu žene su u hramu tkale material tanji od najtanje današnje maramice. U antičkoj Grčkoj, Penelopa, žena Odisejeva, tka pokrov za svog svekra da bi na taj način obeshrabrila prosce koji joj dosađuju dok joj je muž u ratu. Koliko je tkanje kao zanat, posao ili ženska dužnost u kući bilo cenjeno, pokazuje podatak da narodi na svim kontinentima veruju kako je stiglo do njih milošću bogova, niko ne veruje da su ga sami ljudi izmislili.

Bilo je važno kojim se danom započinje tkanje

Kod Sumera ljudsku vrstu uči tkanju Inana, boginja ljubavi; kod Vavilonaca, Ištar, majka bogova; kod Egipćana Izida, kod Grka Atena, najmudrija među olimpijskim božanstvima, kod Rimljana Minerva, njihov pandan Ateni, i tako dalje. Svaki deo razboja imao je svoju funkciju u magijskim obredima koji treba da osiguraju plodnost zemlje i dobro zdravlje ukućana.

Iskusna tkalja Ljubenka Milosavljević sanja o izradi tkanina od turskog pamuka

Tkalje su započinjale posao ponedeljkom, ponekad četvrtkom pa čak i nedeljom, nikako ostalim danima, jer bi to donelo nesreću. Često su žene tkale noću, samo da se "ne ogreše" tkajući danju. Kad započinju posao, tkalje stavljaju na pređu kokošije pero, da bi rad tekao lako, mole se i poste. Razboj i tkalja često su se nalazili u prostoriji gde se mnogo ne ulazi, jer, niko nije smeo da vidi tkanje, da ga ne bi urekao. Naročito su nepoželjne bile posete komšinica i ostalih žena iz sela, iz istog razloga, a ni sličajno niko nije smeo da kaže kako je tkanje "lepo", jer se onda niti ne bi dobro razvrstavale i kidale bi se.

Etnolozi beleže: kad žene navijaju pređu na razboj, a vidi ih muškarac, mora da im kaže "srećan rad", zatim da visoko podigne nogu i doda "ovoliki ti zev" (deo tkanja). Ko to ne uradi, nego prođe ćutke, jer ne zna običaj, žene za njim bacaju zemlju, grane i slične predmete uz primedbu "idi bestraga". Konci koji ostanu na razboju kad se tkanje završi zovu se ujamak i urežnik i to se ni za živu glavu ne koristi za bilo kakav ručni rad, osim za jednu svrhu: kad neko ide u rat, dobije malo tih konaca, jer se veruje da mu onda neće naškoditi ni vatra ni gvožđe.

Ishod rata zavisio od tkanja sestre kralja Artura?

Trunje koje leti po prostoriji tokom tkanja žene skupljaju i njime kade decu koja noću mnogo plaču. Razboj u poljoprivrednim domaćinstvima bio je visoko uvažen deo nameštaja i sredstvo za rad, jer je sa tog razboja stizala svaka tkanina od koje se proizvodila odeća, stolnjaci, posteljina, sve prostirke - krpare i drugi predmeti neophodni u kući. Srbi seljaci verovali su, kao i svi ostali narodi, uostalom, da od uspeha tkanja zavise sudbinske okolnosti. Doslovno, ženska božanstva starog sveta tkaju ljudsku sudbinu na razbojima: kod Grka Parke, kod Rimljana Mojre, kod Germana Norne, kod svih Slovena Suđaje, Suđenice ili Roždanice odlučuju koliko duga i koliko snažna će biti "nit" ljudskog života navijena na razboj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kod britanskih naroda, ishod rata zavisi od tkanja koje na svom razboju tka Morgana, sestra kralja Artura. Istovremeno etnologija poznaje poslovice, priče i pesme o tkačkom poslu, od kojih su neke veoma stare.

Industrijska revolucija donela je velike razboje na kojima se tkalo znatno brže i izvukla stari zanat iz okvira poljoprivrednog domaćinstva. Tkanina se od tada proizvodi u fabrikama, a razboji u Srbiji su, ako ne pre, a ono svakako posle Drugog svetskog rata, sklonjeni na tavane ili uklonjeni iz kuća.

Danas se tkanjem na stari način još bave pojedina domaćinstva i privatne firme izazivajući veliku pažnju onog dela javnosti koji se zanima za već zaboravljene zanate i ručne radove.

Izvori: Život Srba seljaka: Milan Đ. Milićević, Jedno je drugo: Elizabet Badenter