Bilo je obavezno da čovek imenovan za ovaj posao ima snažan glas, da govori razgovetno, bude trezan i u svakom pogledu "primeran"
Telal (turcizam) je oglašivač, objavljivač, preteča svih sredstava javnog informisanja ikada. U svom svakidašnjem odelu ili u propisanoj uniformi, predstavnik ovog zanimanja pojavljivao se na mestima gde se okupljaju ljudi i biranim rečima saopštavao naredbe i odluke "zemaljskih" to jest državnih vlasti.
Negde je udarao u doboš, negde ga je dobošar pratio, zato se termini "telal" i "dobošar" često zamenjuju. Negde je koristio malu trubu ili rog. U turskim zemljama išla bi za njim (za slučaj da bude nekog nereda ili drugih problema) dva vojnika, u austrijskom carstvu - žandarmi. Bilo je obavezno da čovek imenovan za ovaj posao ima snažan glas, da govori razgovetno, bude trezan i u svakom pogledu "primeran".
Započeo bi izlaganje uobičajenom rečenicom "Počuj, narode" ili "Daje se na znanje", pa bi onda pročitao ili napamet prepričao naređenja nadležnih, jer, događalo se da ni telal ne bude pismen. U doba društvenih mreža ovakav način oglašavanja izgleda potpuno anahrono, ali, u svoje vreme, delovao je bez greške.
Javnim objavljivanjem, smatralo se da je stanovništvo obavešteno o svojim dužnostima, te niko nije mogao da se pravda "nisam znao". I seljaštvo je slušalo, šta bi drugo moglo da radi. Ako naređenja nisu bila jasna, meštani su nastojali da nekako zadrže telala na obroku ili čašici žestokog pića kako bi im u tančine objasnio šta su "zemaljski gospodari" ovog puta odlučili.
Osim što je objavljivao naređenja državnih vlasti, telal je oglašavao "šta ko ima da proda", bio je dakle i preprodavac i starinar. U Beogradu su telali radili do 1935. godine, u samom centru grada, u manjim mestima - još godinama posle Drugog svetskog rata. Postojala je takođe "telalnica za kuće", koja je oglašavala prodaju građe, prozora i drugog inventara skinutog sa kuća koje se ruše.
Telal je objavljivao i sudsku prodaju kuća, zemlje i ostale imovine zaduženih porodica, čega se svaki poljoprivrednik bojao kao žive vatre. Od te prakse ostao je izraz da je imanje "otišlo na doboš" – otišlo na sudsku prodaju zbog dugova, a javnost o tome obaveštena dobošem. On je razumljivo bio saradnik državnih institucija, o čemu svedoče brojni primeri iz književnosti, a pojavljuje se kao lik u pripovetkama i pesmama.
Vuk Karadžić beleži pesmu u kojoj telal viče od ranog jutra:
"ko u koga noćas na konaku,
nek ne ide rano sa konaka,
utekla je pašina robinja
i ukrala konja iz ahara (konjušnice)
i odnela tri tovara blaga
i odvela Muju haznadara (blagajnika)."
Pesmu su, mnogo kasnije, proslavili svojim interpretacijama Himzo Polovina, Safet Isović i drugi vokalni umetnici.
Telal je veoma staro zanimanje, jer se, u različitim opisima, pojavljuje od najdavnijih vremena, odnosno od pojave prvih država. Za svoj rad primao je platu, a u slučaju da bi se propio ili na drugi način zanemario dužnosti (kao nesrećni Leksi iz filma "Hitler iz našeg sokaka") mogao je da bude otpušten bez prava na žalbu.
Nova košulja na gredu i čast za majstora - koji su seoski običaji kada se nešto zida?
Iako ih više nema, osim u istorijskim filmovima i pozorišnim predstavama, u Čoki se godinama, u septembru, održavao međunarodni festival dobošara, koji je čuvao sećanje na ovu staru praksu. Sad ni festivala nema.
"Daje se na znanje! Od danas svi čestiti seljani imaju svoje kerove vezane držati, jer je pudla frau Gabrijele noćas ujela našeg gospon popu za nogu!" - govori dobošar u jednoj verziji predstave "Pop Ćira i pop Spira", a poljoprivrednici se slatko nasmeju ovom podsećanju na davna vremena.
Tagovi
Autorka
