Film autorke Stenke Kvilet "Pesticides: European Hypocrisy“ postavlja jednostavno, ali vrlo kritičko pitanje: zašto EU dopušta da pesticidi zabranjeni unutar njenih granica na kraju ipak završe na evropskim tanjirima.
Kada je moja generacija učila istoriju, rekli su nam kako su vrli Evropljani otkrili Ameriku. Godinu pamtim kao tablicu množenja - 1492. početak Novog veka. Naši preci su "otkrili" ceo kontinent koji je bio - izgubljen. Pre našeg dolaska, na tom području je živelo više od 60 miliona domorodaca. A sada preokret u priči. Nakon što smo ih naučili kako se pravilno živi i koga treba poštovati, više od 50 miliona njih nestalo je do 1600. godine. Za sto i osam godina.
A onda se to područje naselilo življem iz Afrike. Jer nedostajalo je radne snage. A na zapadu gotovo 1,1 milijardi hektara obradivih površina.
Proteklim mesecima mogli ste pročitati brojne tekstove u vezi sa sporazumom Evropske unije i Merkosura. Bilo je protesta, blokada puteva traktorima, poljoprivrednici su palili gume, postavljali improvizovane barikade i organizovali masovne demonstracije u Parizu, Briselu, Grčkoj, Španiji i Irskoj.
Sindikati i udruženja upozoravali su da će dogovor "potkopati evropsku poljoprivredu, dovesti jeftinije uvozne proizvode i pogoršati standarde zaštite životne sredine", dok su neki premijeri i zemlje poput Francuske, Irske i Mađarske najavljivali ili glasali protiv sporazuma. Ipak, uprkos snažnom protivljenju, države EU su sporazum odobrile kvalifikovanom većinom 9. januara, uz podele unutar Unije i tekuće rasprave o dodatnim zaštitnim merama, a formalno potpisivanje zaključenog teksta planira se uskoro u Paragvaju.
Da li smo izvukli deblji kraj? Naišao sam i na teoriju kako nas "latinosi“ zapravo žele otrovati. Vraćaju li nam "milo za drago" za istorijske grehe koje smo počinili protiv njih? (O ostalim teorijama na koje sam naišao vezanu uz ovu temu možda u nekom drugom tekstu - op.a.)
Dokumentarac "Pesticides: European Hypocrisy“ (Pesticidi: evropska licemernost), dostupan na platformi ARTE, režirala je Stenka Kvilet. Film postavlja jednostavno, ali vrlo kritičko pitanje. Zašto Evropska unija dopušta da se pesticidi koji su zabranjeni unutar EU i smatrani preopasnima za zdravlje ljudi i okolinu i dalje proizvode i izvoze u zemlje sa nižim standardima regulacije, poput Brazila, gde se koriste u velikim količinama na plantažama govedarstva, soje, kafe i citrusa.
Od toga dolazi i naziv filma "evropska licemernost“: opasne hemikalije, koje se unutar Evrope ne smeju koristiti, šalju se u druge zemlje, a proizvodi nastali njihovom upotrebom često se vraćaju na evropsko tržište, i to bez dovoljno jasne kontrole ostataka pesticida u hrani.
Kako su Kinezi menjali vinski sektor, a onda se predomislili
U jednom delu filma prikazuje se kako evropska regulatorna tela i dalje dopuštaju izvoz tih materija kako bi hemijske kompanije mogle ostvarivati profit, dok politika ne sankcioniše ove prakse, stvarajući očigledni dvostruki standard. Na primer u 2022. godini otkriveno je 69 zabranjenih aktivnih materija u hrani koja se prodaje u EU - posebno u uvoznom čaju, kafi i začinima. Ono što je preopasno za evropsku zemlju smatra se dovoljno prihvatljivim da se uvozi kao hrana. Rekli bi srpski poljoprivrednici - uvoznički lobi.
Najveći deo dokumentarca snimljen je u Brazilu, zemlji koja dopušta korišćenje hiljade pesticida, uključujući brojne zabranjene u EU. Film prikazuje polja tretirana pesticidima, radnike izložene hemikalijama bez odgovarajuće zaštite i lokalne zajednice zabrinute za zdravlje svoje dece i životne sredine.
Stručnjaci UN-a za ljudska prava ističu da izloženost opasnim pesticidima svake godine uzrokuje oko 200 hiljada smrtnih slučajeva od akutnog trovanja, pri čemu većina žrtava dolazi iz zemalja u razvoju. Osim toga, studije ukazuju na stotine miliona slučajeva trovanja pesticidima koji nisu fatalni, što pokazuje ogroman zdravstveni teret povezan sa njihovom upotrebom.
Ko tu koga na kraju truje, pitanje je sad?
Tagovi
Autor
