Nedostatak kukuruza napravio je pravi lom na tržištu. Na čiji teret ide gubitak?

Starija čitalačka populacija se svakako seća kultnog serijala "Top lista nadrealista". Verujem da je ovaj popularni humorističko - satirični serijal makar u repriznom prikazivanju gledala i mlađa generacija. Ako sam u pravu, onda bi, poštovani čitaoče, mogao otprilike da pretpostaviš kako bi danas izgledao početak jednog skeča nadrealista o današnjem poljoprivredniku koji se nalazi u prodavnici "svega i svačega".

Dakle, ulazi poljoprivrednik u dotičnu prodavnicu: Dobar dan! Imate li kukuruza?

Odgovor trgovca: nema. A soje? Odgovor trgovca: nema. Da nemate slučajno veštačkog đubriva? Odgovor: Ima, ali to nije za vas, to je mnogo skupo!

A kako stojite sa protestima? Trgovac odgovara: O, pa to je najtraženija roba. Ima je mnogo i što je najvažnije, besplatno je!

Kukuruz kao paradigma problema

Mogao bi ovaj igrokaz da potraje još mnogo duže, ali šalu na stranu, ovaj humoristički skeč u stvari je verna metafora stvarnosti današnjeg srpskog poljoprivrednika. Krenimo redom. Šta nam se to dešava sa ratarskom proizvodnjom?

Kukuruz je paradigma problema u ratarstvu i baš zato kukuruz je i ključ rešenja. Od kada je "sveta i veka" kukuruz je najzastupljenija biljna kultura na našim poljima. Od prinosa ove žitarice, mnogo zavisi ukupni srpski poljoprivredni finansijski bilans.

Kukuruza manje za 12,9 % nego prošle godine, rod voća podbacio

U prosečnim godinama prinos kukuruza sa 900.000 hektara bi trebao da iznosi ukupno oko 6,8 miliona tona, što bi po nekim prosečnim cenama na svetskom tržištu od oko 200 EUR/t ukupna vrednost proizvodnje iznosila 1,36 milijardi EUR.

Prema aktuelnim procenama, mnogo lošijim nego pre samo mesec dana, ovogodišnji rod sa 900.000 hektara posejanih površina će iznositi oko 4,2 miliona tona, što je za 2,6 miliona tona manje od uobičajenog prinosa, a što efektuira finansijskim "manjkom" od 520 miliona EUR!? Na čijim leđima je ovaj gubitak?

Na teret ratara

Pre svega je na teretu naših ratara. Proizvodnja na jednom hektaru od 4,7 tona (optimistična procena) hipotetički donosi prihod od 940 EUR. Troškovi proizvodnje kukuruza po jednom hektaru iznose oko 1.100 EUR. Gubitak je evidentan. Neko (svakako ne proizvođač kukuruza) bi rekao: Pa nije to tako strašno.

Gubitak od "samo" 160 EUR. Kada bismo čak nekako i "navukli" računicu da se naš ratar "pokrije" da bude što bi se reklo na pozitivnoj nuli, problem nikako ne bi bio rešen. Međutim, verujem da bi to bio još jedan argument za ciničnu publiku iz poslednje klupe koja govori: "Pa šta hoće više? Nisu u gubitku!"

Upotrebiću na ovom mestu jedno, po meni sasvim primereno poređenje. Pretpostavimo da taj glasnogovornik ciničnih kritičara ima svoju malu (ili veliku) radionicu za proizvodnju nečega. Uložio je 100 nekih novčanih jedinica u biznis i na kraju, kada je to "nešto" prodao, zaradio takođe100 novčanih jedinica. Super, nije na gubitku!? Da, ali kako će isfinansirati svoj život, platiti struju, porez, dečiju ekskurziju…

Da ne dužim: Zatvoriti kalkulativni trošak neke proizvodnje, bez viška, nije uspeh već veliki neuspeh. Ako uzgred ne uspemo ni da pokrijemo troškove proizvodnje, slika ličnog budžeta je još poraznija.

Ne pamtimo...

Drugi talas koncentričnog kruga gubitka su stočari. Nedostatak kukuruza na domaćem tržištu napravio je pravi lom na tržištu. Ne pamtimo da je kukuruz neprekidno već više od tri meseca skuplji od pšenice. Ne pamtimo kada je za dva uzastopna meseca izvezeno svega po 40.000 tona. Ne pamtimo da u jednom mesecu, kao što se to desilo ovog avgusta, ni jedan kilogram nije izvezen na luku Konstanca. Ne pamtimo da se naše tržište apsolutno ne upodobljava sa cenama na referentnim svetskim tržištima. Šta nam sve ovo govori?

Prvo, kukuruza nema dovoljno ne samo za izvoz, već postaju "nategnuti" i domaći bilansi. Strah da ga nećemo imati dovoljno je psihološki pogurao cenu iznad cene pšenice.

Odmah da konstatujemo da su cene pšenice sramotno niske, pa ni cena kukuruza nije visoka, ili ne bar toliko da zadovolji proizvođačku kalkulaciju. Sa druge strane, naše tržište se "raskačilo" od međunarodnog tržišta i uticaja svetskih cenovnih trendova.

Stočari strepe za budućnost svoje proizvodnje i to pre svega u kontekstu cena stočne hrane u nedostatku sirovina za proizvodnju istih. Rast cene stočne hrane, podstiče rast cene proizvodnje tovljenika, živih goveda, mleka…

Ukoliko se tržište zasiti u jednom trenutku ponude navedenih proizvoda, cena domaćih proizvoda bi mogla da padne značajno ispod kalkulacije… i eto gubitka. Najzad, ponovo se otvorilo pitanje kvaliteta, odnosno zaraženosti kukuruza aflatoksinom. Nadajmo se da ovo neće biti problem koji bi samo još dolio ulje na rasplamsale probleme koji opterećuju tržište kukuruza i stočarsku proizvodnju.

Šta je sa potrošačima?

Treći koncentrični krug su potrošači. Običan kupac u hipermarketu ne mora da zna koliko truda i novca je poljoprivrednik uložio da bi proizveo kukuruz, niti koliko energije i posvećenosti uložio proizvođač svinja, goveda, mleka da bi ovi proizvodi došli na rafove prodavnica.

Međutim, verujem da će se upravo taj potrošač zapitati u jednom trenutku kakvo i čije meso jedemo, kakvo mleko pijemo, da li nam uopšte preti mogućnost privremenih nestašica. Nezadovoljstvo potrošača uglavnom država prepozna pre nego što isti organizuju neki protest, pa izlazi sa merama "u cilju zaštite potrošača", uzgred najvećeg segmenta biračkog tela.

Te mere su "ad hoc" što znači ograničenog trajanja i koje se uglavnom posle izvesnog vremena utope u tržišni ambijent kakav je bio i pre donošenja tih mera. To je samo znak da problemu treba prići sistemski i suštinski rešiti problem.

"Tvrdi" stavovi i paora i države

Eto možda teme za neku buduću analizu, pa predlažem da se vratimo na aktuelnu situaciju, a ima li šta aktuelnije od protesta?

Poljoprivrednici - demonstranti postaju polako već deo urbane (ili ruralne?) legende, a imajući u vidu dužinu protesta spadaju i u prave veterane vaninstitucionalne borbe za svoja prava.

Govorićemo o samim zahtevima, ali odmah da izdvojimo jedan koji je čisto političke prirode, a koji glasi: Borićemo se dok se zahtevi studenata ne ispune!? Taj zahtev, pored osnovnih zahteva koji se odnose na sanaciju gubitaka u proizvodnji usled velike suše, nema neposredne veze sa položajem paora. Bojim se da je ovaj zahtev pravi penal za državu koja od početka govori da su zahtevi poljoprivrednika ispolitizovani.

Treba li uopšte govoriti o opravdanosti zahteva da se pomogne poljoprivrednicima u uslovima kada znamo da će u ovoj proizvodnoj godini samo na kukuruzu naši ratari ostati uskraćeni za 520 miliona EUR-a!? Drugo je pitanje koliko država u ovom momentu može da u potpunosti izađe u susret zahtevima. To bi trebalo da bude stvar za pregovore i zajedničko rešenje. Ali, ovoga puta "tvrdi" stavovi i paora i države postaju nepremostiva prepreka.

Koji su zahtevi?

Računica ministra Glamočića je jasna i precizna. Zahtev o jednokratnoj isplati 300 EUR po hektaru "istanjio" bi budžet za čak jednu petinu, što u ovom trenutku taj zahtev čini teško ostvarivim. Verovatno postoji prostor za dogovor. Svima je jasno da ovaj zahtev ima najveću težinu od svih ostalih, pa je i njegovo rešenje ključ uspešnosti ovih protesta. Pored razmene teških reči u međusobnoj komunikaciji na šta smo već navikli u potpuno devastiranoj i vulgarizovanoj javnoj sceni, ovoga puta je bitno smanjen manevarski prostor za dogovor. To je ono što brine.

Poljoprivrednici poručili sa novosadskog protesta: "Na ovo nas je muka naterala"

Pomenimo i ostale zahteve uz rizik da su u međuvremenu ispostavljeni još neki, meni nepoznati zahtevi. Dakle pored 300 EUR po hektaru, paori traže skidanje akcize za gorivo, rešavanje dugova prema PIO fondu, prolongiranje kreditnih obaveza, pa čak i otpis istih u posebnim slučajevima…

Ponovo ću na ovom mestu potencirati jedan zahtev koji je i jedan od lidera protesta naveo, a to je sistemsko uređenje tržišta, čime bi se sprečila opšteprisutna kartelizaciju tržišta primarnih poljoprivrednih proizvoda. Za početak hajde da reafirmišemo Zakon o javnim skladištima, hajde da implementiramo Zakon o predžetvenom finansiranju.

I naravno, da najzad zaokružimo tržišnu priču podizanjem kapaciteta Produktne berze koja je u ovom trenutku suočena sa nelojalnom konkurencijom raznih agencija i kvaziberzanskih organizacija koje neretko funkcionišu isključivo u interesu određenih interesnih grupa, a ne u funkciji javnog, transparentnog i fer trgovanja na ovom osetljivom tržištu.

Gde je nesporazum?

Kada sa svojih misli skinem sav teret aktuelnog društvenog i političkog posrnuća i nekako zdravorazumski razmislim, ukazuje mi se jedna jednostavna i ogoljena istina, ili bi bar to trebala da bude.

Naime, ne verujem da poljoprivrednici izlaze na ulice zato što im je dobro. Sa druge strane, ne verujem da ministar poljoprivrede dolazi na posao samo da bi naudio poljoprivrednicima i da im ne bude dobro.

Konsekventni zaključak: I poljoprivrednici i ministar odlaze na svoj posao da bi ostvarili isti cilj - bolju poljoprivredu, veću proizvodnju, prehrambenu sigurnost cele nacije, pa i više od toga, dobar izvoz. Gde je nesporazum?

Ovo pitanje odzvanja već godinama i nikako da nađemo pravi odgovor. Ako ga i dalje ne nađemo, put naše poljoprivrede će postati jednosmerna slepa ulica koja vodi na kraj.

Naslovna fotografija:AK grafika/Stevan Bogunović/Dinka Bogunović