Neman iz Tise, u nemani ruka, u ruci novci

U kolu noćnih zvukova, u blagom šljapkanju i šljiskanju mnogih talasića na velikoj sporoj vodi, jedan velik i pravilan talas krenuo je uzvodno. Anka nije mogla da ga vidi dok ga nije mesec obasjao. U mnogim noćima na Tisi videla je svašta i više se nije plašila
ničega osim isključenja struje. I samo da joj se deca ne razbole. Sve ostalo je već preživela. Talas, pa šta. Ali, kad je uzela udicu...

"Au, sunce ti kalajisano!"

Nešto je vuklo.

Tisa je tekla krvlju

Nešto veliko, nevidljivo u moćnoj reci. Pokrenuo se u noći miris mulja i ribe. Žena se ukopala u mestu; odavno je naučila da izvuče iz vode i velike primerke i da se posle ni rečju ne pohvali ulovom. Žena se preznojavala i istovremeno drhtala od hladnoće. Neman u vodi otkinula je udicu. Zaveslajem silnih peraja bila je tu, blizu. U noći, u mraku, navalila je na stari čamac, ostavljen da istruli. Razbila ga je u paramparčad. Jeziva škripa čula se iz Tise.

Normalan čovek bi pobegao. Anku noge, do kolena u vodi, nisu držale dovoljno dobro da bi mogla da beži. Pokušala je da upali baterijsku lampu. Bez uspeha. Ono stvorenje rasturalo je čamac još neko vreme pa polako zaplivalo prema njoj. Na mesečini, jasno je videla talas koji se kreće uzvodno. Pa, to u vodi je nešto veliko k’o bik!

"Beži, đubre!"

Kanali koji su promenili živote poljoprivrednika u Vojvodini

Žena je dohvatila staro veslo i njime raspalila, po vodi, a može biti i po onom stvorenju unutra. Bes joj se skupio u grudima i skoro oterao strah. Veslo se, uz prasak, raspalo. U Ankinoj ruci ostala je samo šiljata motka. Zabola ju je u vodu ispred sebe, koja se kovitlala i besnela. Tisa je tekla krvlju. Tisa je mnogo puta u svojoj istoriji tekla krvlju, ali, nikada ovakvom. A, kao za inat, nije bilo nijedne kamere da zabeleži događaj.

Čudovište je ležalo u plićaku. Tanka traka zore pojavila se među drvećem. Mrkli mrak počeo je na obodima da bledi u sivkasto praskozorje. Žena je stajala držeći u ruci okrajak od vesla, deo koji joj je ostao u ruci pošto je, kako izgleda, ubola ono čudo u vodi. Oči naviknute na mrak nazirale su ogromni hrbat, grozne ralje, neverovatno veliko stvorenje koje se, ubijeno i umireno, ljuljuškalo na talasima.

"Au, šta je ovo?"

Sela je na pesak, pazeći da voda ne odnese stvorenje. Nije bilo takve opasnosti: grdosija je ležala u plićaku, zapljuskivana malim talasima, koji su opet bili pravilni. Sedela je na pesku još malo, prikupljajući snagu. Onda je uspela, trudeći se da obuzda drhtanje ruku, najzad da upali onu prokletu lampu. Nije mogla da rizikuje mnogo svetla - samo joj je još trebao susret sa nekim inspektorom ili policijom. Važan čovek nedavno je nestao bez objašnjenja iz svih svojih mutnih poslova i potraga za njim još nije bila završena. Kad je svetlo obasjalo ulov, Anka se umalo nije preturila na leđa.

"Auuu, šta je ovo?!"

Velikim nožem, jedinim vrednim predmetom nasleđenim od oca, zarezala je ogromnu glavu. Običaj je da se najpre raspori stomak, ali, Anka je namerno preskočila ustaljeni red. Prvo da se rešimo zuba, a sa stomakom ćemo već videti šta ćemo. Neman se nije mrdala. Nož nije bio dovoljan. Proradila je sekirica, koju je Anka nosila sa sobom kad god bi noću dolazila na "svoje" mesto, gde su još njen otac i brat nekada pecali. Onako, da se nađe. Sad se našla na pravom mestu. Riblje kosti su krckale.

Kad je truplo ostalo bez glave - a u međuvremenu Anka se smrzla i cvokotala je, onako u potpuno mokroj odeći - i beličasti stomak je došao na red da bude otvoren. Jedan, dva...dobro je, nož je dovoljno velik i oštar, a riba, kolika god bila, seče se lako kao i svaka
druga riba...

"Fuuuujjj!"

U stomaku čudovišta nalazila se ljudska ruka, pedantno presečena (odgrizena?) iznad lakta.

"Jaooo, užas!"

O ovom ulovu neće zucnuti ni reč

Anka je sad bila potpuno sigurna da o ovom ulovu neće zucnuti ni reč. Ni sutra, ni bilo kada. Uplašena znatno više nego što je bila u trenutku napada nemani, povratila je sinoćnu večeru na ceo prizor.

Ruka je držala najlon kesu, očigledan dokaz da se najlon ne razlaže čak ni u stomaku nemani. Kad je Anka povukla nož, s namerom da ga izvuče iz ribe, najlon se rascepio i na pesak je pala druga kesa, manja i čvršća, u kakvima se obično nose lekovi iz apoteke. E,
u ovoj nisu bili lekovi, nego pedantno složen snop novčanica od po stotinu evra.

Anka se osvrnula, pogledala svuda oko sebe. Nigde nikog. Svanjivalo je, ali, na reci i u njenoj blizini još nije bilo ni traga od ranoranilaca. Čula je svoje srce kako udara: tup, tup. Setila se kako je od sinovljeve prve plate iskamčila boks cigareta i posle nekoliko noći preplakala zbog toga. Setila se kako se izvikala na kćeri kad su tražile nove torbe za sledeću školsku godinu. I hrpe neplaćenih računa na frižideru se setila. Podrugivanja komšija i poznanika kad joj je muž nastradao. Roditeljske kuće u centru sela, koja propada od kada više niko u njoj ne živi. Brata, koji se iz Nemačke tako retko javlja, a ne šalje ništa.

Nastavak priče o razvodima na selu: "Jao, kad se setim noći s njom u ataru, traktorom nas izvačili"

Prvo je kesu s novcem smotala u košulju. Posle kraćeg predomišljanja, podigla je onu ruku iz riblje utrobe visoko iznad glave, zabacila je, zavitlala i bacila u Tisu. Ko nađe, neka vidi šta će. Iskalala je najveću ribu u svojoj ribolovačkoj karijeri, a ogromne organe iz utrobe poslala istim putem kud su već otišle riblja glava i ljudska ruka. Zatim, kao da je donela odluku, krenula je da isto učini i sa celim svojim ribolovačkim priborom. U poslednjem trenutku se trgla i vratila sve na svoje mesto, pod korenjem velike vrbe.

Do beloga dana sekla je čvrsto i gipko beličasto meso nemani. U nekoliko navrata nosila ga je do kuće, u kanticama koje je pripremila, kratkom stazom, prečicom između komšijskih bašti. Zamrzivač je bio pun prepun kad je odlučila da sve što je ostalo na obali odgura u vodu - nije više mogla da vuče, a nije smela da reskira susret sa nekim od meštana ili tragalaca za onim nestalim glavonjom.

Da li je bio sve san?

Vratila se kući kad je sin već otišao na posao, a devojčice u školu. Svu odeću sa sebe i one pokidane farmerice odmah je odbacila u đubre, oprala rane i srušila se u krevet. Probudila se taman na vreme da pristavi ručak. Zapalila je cigaretu i skuvala sebi kafu.
Sećanja na prošlu noć ličila su na san. Užasno glup i zbrkan san.

Tek kad je otvorila zamrzivač, videla je da je san uopšte nije bio san.

_{Deo priče "Pola ribe" Gordane Perunović Fijat}