Nešto suštinski "ne štima" u našem agraru. Ko je kriv?

Novembar mesec. Završena žetva jarih useva - komentari na ovu temu "potrošeni" još krajem leta. Obavljena setva ozime pšenice - nije u fokusu agrarne javnosti. Vlada predložila agrarni budžet za 2026. godinu - neočekivano slab interes javnosti. Rast cena inputa - ništa neočekivano. Evropska unija produžila preferencijalni carinski status agrarnih proizvoda Srbiji i zemljama Zapadnog Balkana - vest koja je završila na marginama medija i specijalizovanih portala.

Možda sam ja neinformisan, ali moj je utisak da su se agrarne vesti nekako "provukle" bez značajnijeg mesta na listi najvažnijih. Naravno, ovde donekle izuzimam specijalizovane emisije i sveprisutne poljoprivredne portale. Nama, koji se bavimo agrarnim analizama, neko je očigledno "ukrao šou". Neću podsećati koji su to razlozi. Svi znamo, ali očito je da su baš ti razlozi "gurnuli" poljoprivredne teme u drugi plan.

Problem zvani poljoprivreda

Upravo iz napred navedenih razloga, nekako se nameće potreba da bar malo prokomentarišemo poljoprivredne teme i vratimo poljoprivredi značaj koji ona svakako zaslužuje. Počnimo od osnovne premise u ovoj analizi, a to je činjenica da iza sebe ostavljamo jednu od najlošijih ekonomskih agrarnih godina u dužem vremenskom periodu. Postoji li veći motiv da se ozbiljnije pozabavimo problemom zvani – poljoprivreda?

Dakle, ako proizvodni rezultat uzmemo kao ključni kriterijum, tada moramo izvući konsekventni zaključak da nešto suštinski "ne štima" u našem agraru.

Možemo pričati o globalnim klimatskim promenama, o geopolitičkoj krizi, o logističkim problemima u domenu trgovine kao razlozima ili, pre bih rekao izgovorima zašto nam rezultati nisu na nivou očekivanja. Međutim, sa tim problemima se suočavaju i druge države, pa nemaju takve probleme koji ugrožavaju puku egzistenciju poljoprivrednih proizvođača.

Ko je kriv? To je odlično pitanje za brojne rasprave počev od skupštinskih sednica, pa do beskrajnih razgovora na porodičnim slavama (svečarima). Kao ni na skupštinskim zasedanjima, pa tako ni na kućnim slavama nikako da se dođe do pravog krivca. Neću verovatno do pravog krivca doći ni ja, ali bar ću pokušati da pomognem da se kroz ovu kratku analizu krivac sam pronađe.

Ozbiljan gubitak za naše ratare

Rana jesen donosi nam poražavajuće podatke o nikada lošijim prinosima jarih kultura. Kukuruz sa hektarskim prinosom oko 4,5 t/ha u poslednjih 20 godina može da se uporedi samo sa prinosima u 2007. i 2017. godini. Dakle, imamo prinos koji je tek dovoljan za zatvaranje domaćih bilansnih potreba, a o nekom većem izvozu uz sve prelazne zalihe ne treba ni govoriti. Samo da se podsetimo, reč je o kukuruzu koji je sve do skoro svrstavao Srbiju u referentne svetske izvoznike ove robe.

Soja nas definitivno uvodi u sumornu sliku opšteg utiska jesenje žetve. Procenjeni prinos ove uljarice je neverovatnih 1,48 t/ha!? Ovo je najmanji prinos u proteklih 20 godina. Soje ćemo morati da uvezemo oko 280.000 tona kako bismo zadovoljili domaće prerađivačke kapacitete za potrebe domaće potrošnje.

Suncokret donekle popravlja sumornu sliku jarih ratarskih kultura sa prinosom od oko 2,6 t/ha, što je ispod nivoa dugogodišnjeg proseka, ali je ipak u domenu nazovimo to "solidnog prinosa". Ovakav prinos zatvara domaće bilanse, pa bar tu eto nećemo imati brigu oko uvoza. Ovo su tri, uz pšenicu najzastupljenije ratarske kulture, pa da se ne zamaramo ostalim kulturama sa manjom participacijom u setvenoj strukturi.

Ozbiljan gubitak za naše ratare. Za repernu, baznu vrednost je inače uzet prosečan desetogodišnji prinos. Nije nevažno da napomenemo da se i ova bazna vrednost iz godine u godinu smanjuje, jer u prosek ulaze sve lošiji prinosi koji su beleženi prethodnih godina, pa tako, ako bismo za baznu vrednost uzeli prosek iz nekog ranijeg perioda, on bi svakako bio veći, pa bi i pad prinosa u aktuelnoj godini bi bio takođe veći. Ali, da se ne igramo matematičke logike, samo da ovim ratarskim podbačajima dodamo pad proizvodnje u voćarstvu, pa delimično i u povrtarstvu, došli bismo do cifre od najmanje jedne milijarde evra gubitka u ovoj godini.

Mere koje će minimizirati posledice

Analiza ovih rezultata se uglavnom svodi na konstataciju o pogubnim posledicama globalne promene klime. I tako i prošle, i pretprošle godine ista priča uz konstataciju kako moramo preduzeti mere koje će minimizirati posledice nečega što nam se dešava vrlo učestalo (u proseku svake druge godine).

Nedostatak kukuruza napravio je pravi lom na tržištu. Na čiji teret ide gubitak?

Da li smo se delima pomerili bar malo dalje od ove deklarativne priče!? Slobodan sam da kažem: skoro pa nimalo. Ko je kriv? Ko treba da pokrene investicioni ciklus koji treba da podstakne ulaganja u zalivne sisteme u oporavak zemljišne kondicije, u sisteme zaštite od prolećnih mrazeva, u sisteme kontrolisane proizvodnje…

Naravno, neće doći službenik iz Ministarstva poljoprivrede da vam postavlja i premešta cevi na zalivnom polju. To je posao paora, ali sa druge strane ni paor taj isti zalivni sistem ne može da kupi i instalira bez podrške države. O stočarstvu kao neophodnoj podršci zalivnim sistemima ovoga puta nećemo govoriti.

Rastu površine pod pšenicom

Problem je suviše kompleksan da bi se rešio deklarativnim obećanjima. Šta smo dobili kao posledicu očajnih rezultata jesenje žetve? Dobili smo odgovor u jednoj od najvećih posejanih površina pod pšenicom.

Procena je da je ove jeseni posejano oko 610.000 hektara pod ovom kulturom, što je rast setvenih površina za nešto više od 10 odsto u odnosu na prošlu godinu. Povratak pšenici kao sigurnom usevu, koji ne zahteva intenzivnu agrotehniku, koji je jednostavnije odgajiti, čija proizvodnja je jeftinija, navodi nas da se upitamo je li to perspektiva srpske poljoprivrede?

Pšenica je svakako strateška kultura, ali da li nam je potrebna proizvodnja koja je više nego duplo veća od domaćih potreba? Da li je perspektiva da pšenici u tolikoj meri predamo tako vredan resurs kao što je zemlja?

Uzgred napomenimo da je, prema nekim procenama semenskih kuća, tek 50 odsto sertifikovanog semena otišlo pod zemlju u završenoj setvi hlebnog zrna. Ko je kriv? Svi pomalo.

Agrarni budžet za 2026. godinu

Predlog vlade Srbije da se ove godine za poljoprivredu iz budžeta izdvoji 136,5 milijardi dinara, što je sa dodatnih 11 milijardi refakcije za gorivo ukupno 147,5 milijardi dinara, odnosno oko 1,25 milijardi EUR-a, svakako je dobra vest za naše poljoprivrednike.

Međutim, paori su odmah stavili jedno veliko "ali", a koje se odnosi na redovnost i blagovremenost isplate podsticaja predviđenih budžetom. Da ne budemo baš preterane cepidlake. Ostaje nam svima da se nadamo u redovnost, transparentnost i pravičnost u realizaciji samog budžeta.

Glamočić: Više od polovine svih subvencija u Srbiji usmereno u poljoprivredu

Ipak, moramo pomenuti jednu latentnu opasnost koja lebdi iznad srpskih javnih finansija, pa posledično i ovakvog budžeta, a to je niz negativnih političkih, ekonomskih, pa i širih geopolitičkih dešavanja koje bi kao krajnji rezultat mogli imati problem u samoj realizaciji tzv. "velikog" budžeta, što bi u krajnjoj konsekvenci moglo dovesti do rebalansa, odnosno smanjenja tek usvojenog agrarnog budžeta. Ovde je besmisleno i postavljati pitanje ko je kriv. Verujem da se ove crne slutnje neće ostvariti, te da ćemo ipak imati dobar agrarni budžet na raspolaganju.

Šta je sa cenama inputa?

Da statistika ume da zamagli realno stanje stvari, pravi je primer kada se saopšti statistički podatak da je međugodišnji rast cena reprodukcionog materijala u poljoprivredi u trećem kvartalu ove godine iznosio 1,6 odsto, a istovremeno se objavljuje podatak da su posle dizel goriva dva najznačajnija inputa kao što su sredstva za zaštitu bilja i mineralna đubriva porasli za 12,1 odsto, odnosno 10,4 odsto. Šta je to tako uticalo, pa da zbirni procenat na nivou ukupnih ulaznih inputnih troškova iznosi 1,6 odsto!?

Ko je kriv za ovako veliki rast ova dva značajna troška?

Tržište kao savršeni mehanizam u redovnom tržišnom ambijentu, svakako ne možemo kriviti za okolnosti koja se na njemu dešavaju. Svi tržišni faktori integrisani u jedan nepogrešivi algoritam precizno definišu poziciju ponude i tražnje, izuzev ako se u taj algoritam "ne umeša" država. Država će da pomogne preko instrumenata budžetske podrške (subvencije, refakcije…), ali rast tržišnih cena inputa i bez obzira na državnu podršku, svakako opterećuje porodični agrarni budžet svakog gazdinstva.

Nema kompromisa

Produžavanje perioda za preferencijalne carine za izvoz nekih poljoprivrednih roba i određivanje kvote za izvoz vina po povlašćenim carinama do 2030. godine naši trgovci poljoprivrednim artiklima kao i naši poljoprivredni proizvođači nisu skoro pa ni konstatovali kao neku dobru vest.

Imajući u vidu da smo i u periodu 2020-2025. imali tu preferenciju na EU tržištu, vest o produženju perioda za još pet godina prihvatili smo kao nešto normalno i očekivano. Da je ovo definitivno dobra vest, potrebno je samo da se upitamo: a kako bi to izgledalo da do produženja ovog perioda za pet godina nije ni došlo

Samo da se podsetimo: na EU tržište Srbija izvozi polovinu svog izvoza agrarnih proizvoda. Utoliko pre ne smemo dozvoliti da kompromitujemo naš izvozni status na evropskom tržištu tako što će nam se vraćati roba sa granica EU, zbog negativnih nalaza fitosanitarnih kontrola. Nema kompromisa. Srbija mora sinhronizovati propise o zdravstvenoj ispravnosti robe sa Evropom i tako se što je moguće više involvirati, na ovo tržište Srbija ima šta da ponudi. Bojim se da te potencijale nedovoljno koristimo.

Bolje da se ne poredimo

Za sam kraj mislim da je najlakši odgovor na centralnu temu ovog teksta sažetu u pitanju "ko je kriv", možemo dati kada je u pitanju realizacija IPARD programa. Za kašnjenje kada je u pitanju korišćenje sredstava ovog predpristupnog EU fonda nema opravdanja.

Za osam godina korišćenja sredstava iz ovog fonda dobilo je tek 1.233 korisnika. Ako ćemo da se poredimo sa Bugarskom iz perioda kada je ova zemlje koristila IPARD sredstva, onda je to solidan rezultat, a ako se poredimo sa Slovenijom… bolje da se ne poredimo.

Poljoprivrednici poručili sa novosadskog protesta: "Na ovo nas je muka naterala"

Dolazi zima. Neke prognoze najavljuju snežnu zimu. Osim toga što je beli pokrivač blagorodan za izniklu pšenicu on nam pruža jednu idiličnu sliku koja nam na trenutak vrati optimizam i podigne raspoloženje. Međutim, ispod te snežne beline kriju se veliki problemi sa kojim se suočavaju naši paori, a koje treba što pre rešiti. Ako ne do proleća, ali svakako tokom naredne godine.

Vreme ne radi za poljoprivrednike

Poljoprivrednici ne mogu još dugo da čekaju. Vreme ne radi za njih. Da bi se paorski problemi rešili nije dovoljna samo država. Mnogo toga je i u rukama samih poljoprivrednika. Ah da, konačno da ispunim obećanje i dam sopstveni odgovor na pitanje "ko je kriv".

Poslužiću se odgovorom u duhu naših starih duhovitih paora, a on glasi: Kriva je levča. U ovom duhovitom odgovoru, možda se i krije sva trivijalnost naše stvarnosti gde niko nije ni za šta kriv, niti odgovoran. Ko ne zna šta znači reč levča neka pogleda Vujaklijin rečnik, a kome ni posle toga nije jasno šta je levča, bojim se da ne shvata ni suštinu paorske muke.

I za sam kraj, jedan pravi kraj. Kraj životnog puta jednog od najvećih svetskih stručnjaka za oplemenjivanje suncokreta, akademika Dragana Škorića. Profesor Škorić je proneo slavu Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i etablirao ovu naučnu instituciju u sam vrh svetske nauke. Mirno spavaj profesore sa svojim nasmejanim glavicama osunčanog suncokreta.

_{Naslovna fotografija: AK grafika/Shutterstock/vesnakostic/Dinka Bogunović}