Nova košulja na gredu i čast za majstora - koji su seoski običaji kada se nešto zida?

Zidarstvo spada u najstarija i najcenjenija zanimanja. Graditelj koji zna kako nastaje hram, palata, akvadukt ili kameni zidovi bio je prvi saradnik vladara i njegova desna ruka od pojave prvih država.

U drevnom Egiptu zidari su bili odlično plaćeni uz obavezu da tajnama zanata pouče sina ili zeta. U Mesopotamiji, Asiriji, Kini, u državama južne Amerike, svuda je zidar, naročito majstor zidar, uz koleno kralja. Stari svet ostavio je neverovatna dela građevinske veštine, a novija vremena nastavila su ovu praksu.

U antičkoj Grčkoj i Rimu zidari imaju svoja tajna udruženja, a ceo posao blisko je povezan sa obredima, uglavnom rezervisanim samo za "posvećene", to jest nije mogao da ih vidi niti da u njima učestvuje niko ko i sam nije od tog zanata. Od tada pa do savremenog doba, ko zna da zida, neće biti bez posla.

Visoko cenjeni u selu

Jasno je da su poljoprivrednici visoko cenili zidare. Ne u smislu da su u selu gradili impozantno veliki hram ili neko drugo arhitektonsko čudo, ali, uvek je postojala potreba da se sazida kuća, štala ili ekonomske prostorije, put ili brana. Znali su i poneki poljoprivrednici jednostavnije poslove, na primer da poprave krov, sagrade svinjac ili oblepe blatom ili malterom kuću ili šupu i te poslove su radili u svom domaćinstvu ili za rodbinu i poznanike, kad bi se ukazala potreba. A kako su "znali znanje", bili su visoko cenjeni u svojoj sredini.

Kad je prvi školovani zidar stigao u selo, pa na licu mesta procenio teren, izračunao i rekao poljoprivrednicima koliko tu treba cigala, drvne građe, maltera i vremena, i još to sve sabrao koliko će da košta – nije poznato. Ipak, nema sumnje da je izazvao pravo strahopoštovanje kod meštana.

Moguće je da su se majstori ispočetka mnogo smejali običajima u selima prilikom gradnje kuće – kako seljaci prskaju temelje krvlju, "da bi se građevina održala", a majke i babe sklanjaju decu od mesta gde se zida, da neko ne bi "uzidao senku" deteta u temelje.

Voda za radnike - sreća u braku

Narodne pesme svih naroda u regionu prepune su primera da je nečija senka ili čak živa osoba uzidana u temelje, što svedoči da je ceo posao nekad bio povezan sa žrtvovanjem. Rade Neimar, Sinan Mimar i Ivan Dunđer, stvarne istorijske ličnosti, graditelji znamenitih građevina, ulaskom u narodnu književnost postali su mitski junaci ravnopravno sa vitezovima koji ubijaju zmajeve.

Vremenom su se običaji menjali, pa je od nekadašnjeg žrtvovanja životinje na mestu gde se gradi nova kuća ostalo da poljoprivrednik hrani i časti zidare za sve vreme dok rade kod njega. Tri obroka dnevno tokom celog posla, za majstora i pomoćnike bilo je obavezno za domaćina, domaćicu i celo domaćinstvo.

Zasukali rukave i od stare štale napravili seosku kuću za odmor

Odrasle devojke iz sela naročito bi donosile vodu za radnike, verujući da će im to doneti sreću u braku, a deca i svi koji nisu imali previše posla dolazili su da gledaju kako gradnja napreduje. Kad se sagradi ugao kuće prema istoku, poljoprivrednici su opet klali životinju, petla, prase, negde čak i ovna, da se zidari i svi koji pomažu počaste.

Ko ne časti majstora...

Kad se postavi glavna greda, opet se pravila gozba, a na kraj grede kačila se nova košulja za majstora zidara. Prilikom završetka celog posla, opet je sledovalo slavlje sa bogatim obrokom i veseljem do zore.

Prema verovanju, ko ne bi častio zidare i isplatio im sve kako je dogovoreno, imao bi stalno neke kvarove u novoj kući, a najmanje što bi ga zadesilo bilo bi da se dim s ognjišta ili iz peći "vraća" u životni prostor, čineći ga tako vrlo neprijatnim za stanovanje.

Šta god da se desilo s građevinom, seljani bi ogovarali domaćina da nije častio i hranio zidare "kao što je red". Useljenje u novu kuću bilo je takođe povod da se celo selo okupi i počasti, ali i da svi gosti donesu poklone domaćinima, od pečenih prasića do delova nameštaja.

A da li se Vi pridržavate nekih običaja kada gradite kuću, štalu...? Pišite nam u komentarima!