Od kukuruza na njivama, do svinjskog buta: Zašto su primarni proizvođači u najnezahvalnijoj poziciji?

Ima jedan vrlo upečatljiv reklamni slogan koji glasi: "Sve počinje od semena". Odličan šlagvort da se počne analiza tržišnog prehrambenog lanca od samog početka, odnosno od posejanog semena, pa do polica sa hranom u našim prodavnicama.

Poštovani čitaoče, verujem da ste se bar jednom poigrali na reci, jezeru ili moru, bacanjem kamenčića u vodu. Ako ste to radili, mogli ste da primetite kako kada kamenčić bacite u vodu on pravi koncentrične krugove, pa je prvi krug mali, ali jasan, drugi veći, još dobro uočljiv, treći još veći, ali manje vidljiv, pa četvrti kao mali talas, pa peti, šesti... sve veći i veći, ali sve manje vidljivi. I na kraju, kao da taj najveći krug uopšte nema nikakve veze sa onim prvim malim, geometrijski tačnim i mikroskopski preciznim krugom. To vam je u najkraćem sudbina našeg bačenog semena u zemlju, koje kao da nema nikakve veze sa nekim finalnim prehrambenim proizvodom koji u osnovi ima baš to seme bačeno u zemlju.

Ova metafora vrlo verno prikazuje kako otprilike funkcioniše proizvodno-prometni lanac koji često nazivamo tokom "od njive do trpeze". Kao primer kroz koji ćemo pokušati da objasnimo ovo putešestvije "od njive do trpeze" pokazaćemo kako izgleda taj put od proizvodnje kukuruza na njivama, pa do svinjskog buta u našim prodavnicama.

Relacija njiva - prodavnica

Dakle, da biste mogli da ugledate neki finalni prehrambeni proizvod kao što je svinjski but u rashladnim vitrinama naših marketa, morate znati da geneza toka tog finalnog proizvoda svakako ima svoj početak u polaganju semena u zemlju. Odmah da se ogradim na početku ove male analize da ću se rukovoditi metodologijom koja koristi trenutno važeće cene, pa su i kalkulacije orijentacione. Sa druge strane, svaki proizvođač ima neku svoju agrotehniku, odnosno tablicu uzgoja tovljenika, a trgovci različitu maržu, pa i zbog troga ove proračune treba uzeti uslovno, ali svakako indikativno. Koristiću uprosečene vrednosti koje najpribližnije oslikavaju realno stanje. Konačno, evo te maršrute na relaciji njiva - prodavnica sa epilogom gubitnika i onih drugih. Pa, idemo redom.

Kukuruz - cena 22,00 din/kg. Prosečan ovogodišnji prinos je poražavajućih oko 4,5 t/ha. Dakle ukupan finansijski efekat je 99.000 dinara. Kalkulativni troškovi proizvodnje primenom standardne agrotehnike iznose oko 110.000 dinara. Dakle proizvođač kukuruza - gubitak.

Tovljač svinja - aktuelna trenutna cena - oko 250,00 din/kg. Za tovljenika od 120 kg prihod je 30.000 dinara. Po normativima proizvodnje trošak po jednom tovljeniku iznosi oko oko 28.000 dinara. Evo mizerne zarade od 2.000 dinara po tovljeniku.

Klanica je sledeća karika u lancu. Ulazna cena tovljenika u klanicu (pod pretpostavkom da se u ovaj naš lanac nije "ubacio" nakupac) je 30.000 dinara. Po normativima klanične industrije od 120 kg tovljenika se dobije 90 kg toplih polutki, od čega je prosečno 14 kg za jedan, odnosno 28 kg za dva buta. Za 28 kg buta uz prodajnu cenu prema maloprodajnim lancima od 553,00 din za 1 kg buta, prihod je 15.484 dinara. Od ostalih delova svinje (plećka - 10 kg, rebra i vrat 15 kg, mast i koža 10 kg, ostalo 27 kg) klaničari dobiju još približno 20.000 dinara, što je ukupan prihod po jednom tovljeniku 35.484 dinara. Troškovi klanice u koji spadaju nabavna cena svinje, trošak klanja, trošak obrade mesa, ambalaža i pakovanje, veterinarski pregledi, transport, troškovi radne snage… iznose približno 3.200 dinara po utovljenom grlu, što znači da je ukupan trošak po tovljeniku 33.200 dinara.

Dakle, zarada klanice je najmanje 2.284,00 po tovljeniku. Ah da, zaboravili smo hit proizvod - čvarci. Dragi čitaoče, ovoga puta vam se obraćam kao potrošačima koji ne mogu da odole mirisu čvaraka u prodavnicama, ovom slanom desertu koji je nekada u davna vremena bio puki nusproizvod u obradi svinjskog mesa, a danas kao što rekosmo hit, koji se prodaje i po ceni od 1.500 din/kg. Neka to bude još jedan ekstraprofit za klaničare. Sve u svemu, ni ovde kalkulacija nije "preterano" lagodna za klaničare, ali profit svakako postoji.

Profit siguran

Maloprodaja. Naizgled jednostavna računica, ali nije baš tako. Cena svinjskog buta klaničara prema maloprodaji je 553,00 din/kg. U rashladnim uređajima srpskih marketa cena svinjskog buta bez kostiju iznosi i 730,00 din/kg. Od ove maloprodajne cene oduzima se PDV u iznosu od 10%, kao i troškovi koje jedan prodajni objekat tipa hipermarketa ima, a to su direktni materijalni troškovi kao što su pakovanje, deklarisanje, radna snaga, kalo, higijenska sredstva, kao i indirektni troškovi poput zakupa lokala, struje, vode, marketing, amortizacija, administracija, koji svi zajedno po jednom kilogramu ove robe iznose oko 80 dinara.

Računica pokazuje da se na bazi prosečne cene svinjskog buta u prodaji od 730 din/kg, kada se oduzme PDV od 10% odnosno 66,36 dinara PDV-a dobija vrednost bez PDV-a od 663,64 dinara, što stavljanjem u odnos cene bez PDV (663,64 din/kg) i nabavne cene (553,00 din/kg) dobijamo maržu od 20% što je u skladu sa Uredbom o ograničenju trgovačkih marži.

Nedostatak kukuruza napravio je pravi lom na tržištu. Na čiji teret ide gubitak?

Umanjenjem ovako dobijene vrednosti za troškove maloprodaje od 80 din/kg dobija se vrednost od 583,64 dinara/kg bruto zarade. Oduzimanjem ulazne cene od klanične industrije od 553 din/kg od pomenute bruto zarade trgovine (583,64 din/kg), dalje dobija se konačno neka neto zarada trgovaca na ovom artiklu od 30,64 din/kg. Dakle samo od jednog tovljenika i to samo za prodaju 28 kg buta bez kostiju zarada trgovine je 857,92 dinara. But bez kostiju participira u strukturi ukupne količine mesa od jednog tovljenika je 24%, tako da od ostalih kategorija mesa (76%) manje jedinične vrednosti, ukupna zarada iznosi oko 1.500 dinara po jednom tovljeniku, što čini ukupnu neto zaradu po jednom tovljeniku 2.357,92 dinara. Profit siguran.

Neko zarađuje, neko gubi

Nije bilo na odmet da se podsetimo malo matematike. Nećemo više matematiku, ali da se podsetimo kako smo počeli. Od semena. Ko se još seća semena položenog u zemlju, kada u blagom luku obilazimo rashladnu vitrinu u marketu obilazeći svinjski but od 730 din/kg? Još jednom napomena: podaci u nekoj budućoj računici mogu biti drugačiji, ali relacije i relativni odnosi od prve do zadnje karike po pravilu ostaju isti. Zbog toga nam je ova kratka analiza poslužila kao paradigmatičan primer jednog nedoslednog i nekonsekventnog proizvođačko-trgovinskog lanca.

Da budemo jasni: niko se u ovom nizu učesnika nije ogrešio o zakon. Jednostavno svako koristi svoju poziciju na tržištu da zaradi. To što neko zarađuje, a neko gubi sistemski je problem našeg neuređenog tržišta. Nije jednostavan ni lak posao ni klaničara, ni trgovaca. Oni imaju svoju računicu i shodno toj računici se i ponašaju.
Jedan od osnovnih parametara uspešnosti jedne privrede jeste princip što veće proizvodnje proizvoda koji u sebi sadrže veću dodatnu vrednost, pa stoga nije neobično da što se više približavamo kraju ovog proizvodno-trgovinskog lanca imamo sve veći i veći profit. Međutim, mora li uvek da ispašta ona prva karika u lancu?

Problem je dakle na početku lanca. Veoma je uočljivo da kako se ide od prve, pa prema poslednjoj karici u lancu, položaj učesnika u tom lancu počev od prve ima trend od lošeg, pa manje lošeg, pa do dobrog i još više dobrog. Ono što je izvesno jeste da se kalkulativna sledljivost potpuno izgubila već na polovini puta "od njive do trpeze".

Rešenje postoji, samo ga treba osmisliti i primeniti

Zašto su primarni proizvođači u najnezahvalnijoj poziciji? Oni po pravilu ne kontrolišu ni tržište tražnje odnosno tržište inputa za njihovu proizvodnju, ali ni tržište prodaje koje diktiraju ili globalna tržišta u slučaju berzanskih roba kao što su žitarice i uljarice ili su to otkupljivači tovljenika ili goveda u slučaju stočarske proizvodnje. Dakle poruka našim primarcima je jasna: proizvodnja vas košta toliko koliko koštaju vaši inputi i tu se ništa ne pitate, a prodajna cena, pa nažalost, opet se ne pitate jer tu funkcionišu neki tržišni mehanizmi na koje ne možete da utičete ili bar ne u okolnostima neuređenog tržišta kao što je to slučaj kod nas. Mehanizmi zaštite ili bar za minimiziranje rizika postoje. Mi ga nemamo. Istini za volju i primarnim proizvođačima se nekada nasmeši tržište, ali ponavljam: najlošija stvar koja frustrira jeste da oni nemaju alate da kontrolišu tržište. To je problem.

Jedan od zahteva poljoprivrednika koji protestuju, ponovimo to još jednom, jeste zahtev da se uredi tržište poljoprivrednih proizvoda. Suštinski i sistemski taj problem zahteva brzo i efikasno rešenje. Rešenje postoji, samo ga treba dobro osmisliti i primeniti u praksi. Znam da će ovo delovati kao dosadno ponavljanje, ali taj rizik ponovo preuzimam na sebe.

Počeo dvodnevni protest poljoprivrednika: "Čim smo izašli na ulice, znači da imamo očekivanja"

Rešenje: Reafirmacija starog ili donošenje novog Zakona o javnim skladištima, institucionalno i finansijsko jačanje berze, ustanoviti sistem tržišnih intervencija i u tom kontekstu sagledati funkcionalnost Republičke direkcije za robne rezerve, dosledno primenjivati antimonopolske propise… Na kraju, a možda i na početku, podići kapacitete naše poljoprivrede i prehrambene industrije kako ne bismo morali da uvozimo svinjsko i goveđe meso, mleko, sireve, živu stoku, stočni podmladak… čime širom otvaramo vrata neformalnim uvozničkim lobijima, monopolskim udruženjima i kartelizaciji tržišta.

Lako izrečeno, ali treba raditi. Posao je na državi, pa neka radi na tome, bar onoliko koliko truda ulažu naši ratari da od semena položenog u zemlju dobiju zdravu biljku koja će odbaciti dobar prinos ili koliko rade stočari, da bi dobili zdravu životinju od koje ćemo dobiti zdravo meso i kvalitetno mleko. Dobro, ne moraju baš raditi kao stočari čije je radno vreme od 0:00 do 24:00, 365 dana u godini. Ako neko i radi toliko - svaka čast!

_{Naslovna fotografija:AK grafika/Shutterstock/Dusan Petkovic/Dinka Bogunović}