Od načina preživljavanja do zabave - pre svitanja odlaze iz sela i ne pričaju mnogo

Teško da se lov može nazvati "zanatom" u smislu savremenih zanimanja kovača ili berberina. Lov je aktivnost namenjena preživljavanju ljudske vrste i spada u delatnosti starije od poljoprivrede, a takvih zaista nema mnogo. Ipak, i posle nastanka poljoprivrede, pripitomljavanja životinja i organizacije proizvodnje, lov je opstao u ljudskim društvima i provukao se kroz sva društvena uređenja tako da postoji i danas.

Počelo je verovatno neuspelim pokušajima prvobitnih ljudi da uhvate neku od divljih životinja i upotrebe meso za ishranu, a kožu i krzno za odeću. Kako u divljini nije bilo mnogo životinja koje prosečan pripadnik ljudske vrste može da uhvati, ljudi su počeli da se snalaze. Tako su razvili prva oružja: kamen, koplje od kosti, tek mnogo kasnije različite varijante sekire, luka i strele da bi vremenom za lov počelo da se koristi vatreno oružje protiv koga lovina nema šanse.

Zabava za bogate

I danas se poljoprivrednici okupljaju da bi otišli u lov, a većina sela ima i svoja lovačka udruženja, od kojih poneka potiču još od 19. veka, kad su masovno osnivana. Često su predsednici ovakvih udruženja bili plemići (u Kikindi je, na primer, prvi predsednik i osnivač bio baron Ivan Bajić, davne 1885. godine), najimućniji poljoprivrednici i "prvi ljudi" u svojim zajednicama. Lov je od načina preživljavanja postao kroz istoriju zabava za bogatije ljude, dok je sirotinja uglavnom negovala krivolov bez dozvole.

Bezbednost je prioritet u lovu: Kako izbeći greške koje mogu biti i fatalne?

Osim lova (jer imali su svoje poslove), lovci su često učestvovali u različitim humanitarnim akcijama, o čemu je pisala štampa onog doba, jer bi sav ulov poklonili siromašnoj porodici i još obezbedili ogrev i odeću. Ova praksa se nastavila do danas, kad je u selu po pravilu najaktivnije udruženje upravo lovačka organizacija, koja sarađuje sa kulturno umetničkim društvom, aktivom žena, ekolozima, školom i vrtićem. Do savremenog doba propraćen je različitim ritualima koji treba da osiguraju uspeh - često se organizuje na dan verskog praznika, lovci rano odlaze iz sela, nekad još pre svitanja, ne pričaju mnogo, a krepe se rakijom po hladnoći.

“Kad sam bio mlađan lovac ja”

Danas se sve ovo objašnjava potrebom muškaraca da malo odmore od svakodnevnih teških poslova u poljoprivrednom domaćinstvu. Nekada je imalo sasvim drugo značenje: božanstva prirode, koja odlučuju ko će da ulovi nešto, a ko da se vrati bez ikakve lovine - ženska su i veoma opasna. Kod Slovena to je Devana (Dzievana ili Divana), upravo ona zbog koje kažemo da je životinja ili biljka "divlja", što znači da pripada baš njoj. Kod Germana Freja, kod Grka Artemida, kod Rimljana Dijana, kod Ilira Epona ili Latona. Sve bez izuzetka nose luk i strele, a strele su, kakvo čudo, češće namenjene nesavesnim lovcima nego životinjama.

Ko bi ubio košutu, ustrelila bi ga Artemida. Ko bi ubio ženku kad čeka mlade, isto ga čeka. Ko lovi kad je lovostaj, takođe. Ovom moćnom i starom kultu bez sumnje je doprinelo i to što su ljudi u lovu doživljavali stvarne povrede, što od životinja, što od drugih lovaca, naročito kad popiju, a neke od tih povreda bile su smrtonosne.

Mladi lovac ubio psa, dok je žena u blizini čuvala stado ovaca

Poneki srednjevekovni vladari i plemići okončali su život u lovu, bilo tako što su poginuli loveći opasnu divljač, bilo što su zadobili povredu koja se dala na zlo u doba kad je medicina bila na vrlo niskim granama. Ovolika opasnost i izazov tako tkaju izvanrednu podlogu za sve one lovačke priče koje se pričaju uz dobru vatru tokom dugih zimskih noći.

Lov je opisan u šaljivim i manje šaljivim narodnim pričama svih naroda, u ovde poznatim narodnim pesmama - "Lov lovila dva brata rođena", "Kad sam bio mlađan lovac ja" i drugim, i poslovicama, na primer, "Kad bi lovac uvek ulovio, zvao bi se nosilac, a ne lovac".