Od taljiga do zaboravljenog majstorstva

U toku većeg dela svoje istorije ljudski rod je pešačio. Mnogo kasnije počeo je da jaše, a tek onda i da se vozi na kolima. Istorija vožnje počinje dvokolicama, koje su korišćene za ratovanje. Koristili su ih Sumeri, Egipćani, Indoevropljani, Persijanci, Grci, sve do rimske kvadrige. Međutim, uz ova strašna bojna kola razvijala su se i ona mirnodopska, za prevoz tereta.

Sa dva ili četiri točka, ne naročito udobna, ova vozila stizala su, a stižu i danas, tamo gde ona lepša i skuplja ne mogu da prođu. Vukli su ih volovi, velike teške i snažne životinje, tek kasnije konji. U početku su amovi bili životinjama na vratovima, što im je zadavalo velike muke. Tek kasnije je izmišljen am koji stoji na grudima vučne stoke, tako da je težina tereta i celog posla bar donekle ublažena.

Kroz vekove, uz gruba kola koja nose teret, razvijale su se i elegantne kočije za putovanje, u prvo vreme samo plemstva i najbogatijih članova društva. Ostalo je zabeleženo da su seljaci koji se voze na nekim tarnicama ili taljigama morali da zaustave vozilo, siđu, poklone se ili kleknu a onda neko vreme idu peške kad prolazi "važan čovek" s pratnjom. Lepota i brzina kočija, ovekovečene u istorijskim filmovima, dostigla je vrhunac u 18. i 19. veku. Međutim, svako od ovih vozila morao je neko da napravi, a bio je to majstor kolar sa svojim pomoćnicima.

I kola i pomoćna oprema

Kolarski zanat spada u stare zanate ili delatnosti, a sastoji se u izradi drvenih delova za zaprežna kola. Majstor kolar dodaje i metalne delove radi konačnog izgleda i funkcije svog dela. Osim zaprežnih kola, zanatlije kolari izrađivali su i pomoćnu opremu: šarage, lotre i levče za bezbedan prevoz tereta, amove za volovsku vuču, tragače i manja kolica za prenošenje tereta u poljoprivrednom domaćinstvu, gredelje za plugove, okvire za drljače i drugo.

Posetili smo Muzej Žeravica: Ovde je 200 unikatnih traktora - Fordson, ruski HTZ, ali i Zadrugar

Često su radili u okviru robno – novčane razmene, dakle, razmenjivali su svoje proizvode s poljoprivrednicima za hranu, a iznosili su svoje radove i na vašare i druga okupljanja, naročito u toplijem delu godine. Od primitivnih točkova koji su bili od punog drveta – i činili prevoz ili putovanje vrlo neudobnim – majstori kolari su usavršili dizajn dodajući takve inovacije kao što su rešetke i stepenaste žbice, koje su činile točak čvršćim, a istovremeno i lakšim. U tom periodu razvoja, kolar više ne radi za hranu nego isključivo za novac, porudžbine se upućuju blagovremeno i od zanata može dobro da se živi.

Mesto okupljanja

Poljoprivrednici su veoma cenili kolara u selu, a kolarska radionica, baš kao danas automehaničarska ili vulkanizerska, bila je omiljeno okupljalište muškog društva uz nezaobilazni alkohol.

Prezimena Kolar, Kolarević, Kolarov, Kolarić i Kolarski i imena mesta Kolare u opštini Jagodina ukazuju na značaj kolarskog zanata, a poznate su u etnografskoj literaturi i šaljive pesme o kolarima i zanimljivim stvarima koje se dešavaju kod zanatlije kad mušterije odu kućama.

Od vremena kad seljaci ne da nisu imali svoja kola nego nisu smeli da se voze ni na kakvim kolima, do zaprežnih kola kao neophodnog dela opreme poljoprivrednog domaćinstva, kolarski zanat prošao je kroz mnoge promene. Tek industrijalizacija u drugoj polovini 20. veka potpuno je izvela zaprežna kola iz upotrebe. Još se u Srbiji entuzijasti i njihove porodice bave izradom zaprežnih kola za smotre, festivale folklora i druge svečane prilike i to neminovno privlači pažnju, ali – ljudi voze automobile i slična vozila, dok je zaprega otišla u istoriju, a s njom i dobar deo kolarskog zanata.