Protesti poljoprivrednika kod nas - blokade do ispunjenja zahteva. A onda?

Blokiranje puteva ili pruga stari je način u Evropi da poljoprivrednici izraze nezadovoljstvo i potiče iz 19. veka. Počelo je u Velikoj Britaniji, pa se preselilo u države na kontinentu, Nemačku, Francusku, Belgiju, odakle se širilo i u druge krajeve i preko mora.

Ovako se, nenasilno i efikasno, skretala pažnja države, medija i celokupne javnosti na probleme koje imaju ratari, malinari, proizvođači mleka i sve ostale grane u poljoprivredi. Na prvi pogled, izgleda jednostavno: nezadovoljni poljoprivrednici se okupe u manjoj ili većoj grupi i blokiraju put, najbolje neki kojim prolazi mnogo vozila. Za tu akciju imaju svu potrebnu opremu - poljoprivrednu mehanizaciju. Od najstarije traktorske prikolice izvučene za ovu priliku iz dedine šupe, pa do najmodernijih i najvećih kombajna, dovoljno snažnih da zaustave saobraćaj na autoputu, a kamoli na lokalnim saobraćajnicama.

Miran protest ili ne?

Poljoprivrednici na taj način mirno protestuju zbog odluka nadležnih koje ih čine nezadovoljnima, sprečavajući sve koji se tim putem voze da stignu kuda su naumili bez neočekivanog zastoja. Nekad ovo čekanje može da potraje - pa ko izdrži. Koliko god su blokade puteva postale redovna pojava - učesnici blokade uvek propuste vozilo hitne pomoći ili vozilo sa trudnicom, decom, bolesnim ljudima. Ostali se kuvaju na letnjoj vrućini ili cvokoću ako je u pitanju hladniji deo godine. Očajavaju što ne mogu da stignu na svoj cilj, pogotovo ako imaju neke vremenski tempirane obaveze. 

Poljoprivrednici glasno poručili: Nećemo odustati, ako treba, traktorima u Beogard

I onda, kad se ljudi dovoljno načekaju na blokadi, vlast popusti i brže bolje donese odluku ili po hitnom postupku započne pregovore koji odgovaraju poljoprivrednicima. Stvarno jednostavno.
Prava šteta što se ništa slično ovom scenariju ne događa u Srbiji. To jest, počinje ovako, ali, retko se ovako i završava.  

Nadležni suviše zauzeti?

Ovde nadležni kao da ne znaju kad poljoprivrednici protestuju blokirajući put. Suviše su zauzeti nekim drugim (kakvim? kojim?) važnijim stvarima. Izgleda ih ne zanima što su ljudi u automobilima, autobusima, kombijima ili kamionima čekali na blokadi. Ne žure predstavnici najviših organa vlasti da donesu odluku ili započnu pregovore. Eventualno i ne uvek, važna i za poljoprivredu bitna politička ličnost daje izjavu za medije, nekad saopštenje, nekad ni toliko. Najzad, ne voze se oni blokiranim putem.

Čekaju da se nezadovoljstvo poljoprivrednika raspline, da se energija rasturi i učesnici posvađaju, da protest izgubi oštricu naročito ako učesnici blokade nemaju podršku ni medija, ni onih kojima su blokirali prolaz, ni ostalih društvenih grupa. Za to vreme mogu i nedelje da prođu (a takvih prilika bilo je i u vrlo nedavnoj prošlosti). Tek onda najavljuju pregovore, a zauzvrat zahtevaju da se blokada ukloni. Poljoprivrednici jedva dočekaju, verujući da su izvojevali pobedu.

Posle blokada...

Brzom brzinom sklanjaju kombajne i dedine prikolice i daju ohrabrujuće izjave ako ih mediji nešto pitaju. Međutim, od pobede ni traga: kreće još jedna runda iscrpljujućih pregovora. Potraje to još koju nedelju. Na kraju se sve završi kompromisom kojim organizatori i učesnici protesta uopšte nisu zadovoljni. Ali, to ne zanima nadležne. Uzmite ili nemojte, samo što ne kažu.

Stignu tu i neke prekršajne ili krivične prijave organizatorima protesta ili učesnicima koji su suviše slobodno davali izjave za štampane ili elektronske medije. Razočarani poljoprivrednici teško se ponovo okupljaju radi nastavka protesta, mnogi kažu da ne vredi i da se više neće ni pojaviti na sličnim akcijama. Do sledeće prilike. 

Dok se ne nađe uspešniji način uticaja na nadležne, svima koji putuju u doba blokade ostaje da se blagovremeno obaveste koji putevi nisu blokirani, pa da prođu tuda, bez susreta sa učesnicima protesta. Obično je to duži put, ali, uvek je lakše voziti se nego stajati u koloni.

A u međuvremenu, oni poljoprivrednici sa početka teksta, oni iz država gde se poljoprivreda više ceni, uveliko su našli veoma efikasne načine da se izbore za svoja prava, kad god je potrebno.