Stari strah od vode - kad opasnost prođe, svi će odahnuti

Poplava je jedno od najstrašnijih iskustava ljudske vrste. Voda koja nadire odnekud i odnosi sve što je ljudskom rukom stvoreno, a često i živote ljudi i stoke, spada u prave noćne more za poljoprivredno domaćinstvo.

Davno je seljaštvo u Srbiji u poslovicama i izrekama ubrojalo vodu u "dobre sluge a zle gospodare". Pesme "Mali pijac (u Beogradu) poplavila Sava", "Igrali se konji vrani kraj Morave na obali", "Oj Dunave, tija vodo ladna" pokazuju da je stanovništvo itekako znalo da reke mogu da budu veoma opasne.

Ne tako davno - poplave u Obrenovcu

Prvi sačuvani trag o velikoj poplavi potiče iz 1267.godine, iz mađarskih izvora, kad se Dunav izlio i potopio velik deo Panonske nizije. Od tada do 16. veka istoričari beleže bar 20 velikih poplava. Beograd je nestao pod dunavskim vodama u proleće 1605.godine.

Ni u novija vremena vode nisu mirovale. Tokom 19. i 20. veka poplave su se događale redovno, a 1965.godine, zbog izuzetne opasnosti od Dunava, koji je pretio celom području od Bezdana do Novog Sada, izgrađeno je više od 135 kilometara nasipa.

Relativno nedavno, 2015., od poplava je izuzetno postradao Obrenovac sa okolinom. I danas celokupna javnost - i poljoprivednici u njoj - pomno prate kretanje poplavnih talasa na velikim evropskim rekama. Nekada ljudi nisu imali medije, društvene mreže niti mobilne telefone na koje bi im stigla poruka o meteoalarmu i opasnosti od velike vode. Čak ni glasnici nisu stizali do zabačenijih sela. 

Kad puž predviđa poplavu

Ljudi su u to doba mogli da se oslone na posmatranje vodotokova - porast  nivoa reke vidi se sasvim dobro po danu, a odlično se čuje po noći. Drugi, oni koji su živeli najbliže vodama, postavljali su oznake i tako pratili da li voda raste i do koje visine se podigla, iako nisu bili pismeni.

U nekim krajevima poplava je oglašavana zvonima ili velikim klepetušama, da se skloni svako ko može. U udaljenijim selima, poljoprivrednici su iz ponašanja životinja tumačili da je ova katastrofa blizu. Davno su primetili da se životinje uznemire pred poplavu, naročito goveda i magarci. Mačke i psi pobegnu od kuće. Mravi izviru u velikom broju.

Nije uspeo da spasi 400 svinja od poplave: Zadnje što je čuo bio je alarm

Kao potpuno siguran predznak poplave smatralo se ulaženje puževa golaća i onih sa kućicom u ljudske domove: do koje visine zida se popnu, do tog nivoa će, verovali su seljaci, i voda da dosegne. Kad puževi krenu da silaze niz zidove, značilo je da se i voda povlači. Što je najgore, ne jednom su se ljudi uverili da su potpuno u pravu. 

Kad Tisa podivlja

Dešava se posle jakih kiša ili naglog topljenja snega da i naizgled plitka rečica nabuja do te mere da odnese selo. Zato su ljudi nastojali da uvedu neku vrstu sistema za uzbunjivanje (svesni da mogu da se oslone samo na sebe), pravili su nasipe i održavali postojeće.

Područja Bačke i Banata ne jednom su stradala od reke Tise, u koju reka Moriš za nekoliko sati upumpa velikom brzinom ogromne količine vode. Tisa spada u reke koje su srazmerno kasno uvedene u hidromelioracioni sistem, pa su sela i gradovi na njenim obalama morali da se zaštite, naročito posle velike poplave krajem 18. veka u kojoj je grad Segedin naprosto zbrisan poplavom uz velike ljudske žrtve.

"Dolmom" protiv vode

Radinka Pakaški (1912 -1992.) iz Srpskog Krstura u Opštini Novi Kneževac svedočila je davnih '80.-ih godina ono što je čula u detinjstvu od svojih starijih: da su u davna vremena još "spahije" (plemići, feudalci) zabranjivali seljaštvu da tokom pet jeseni uklanja lišće iz potiskih šuma. Šeste jeseni, celokupno stanovništvo dovozilo je velika kola puna zemlje i od te zemlje i lišća pravilo nasip.

Postupak se ponavljao tokom sledećih šest jeseni i tako dok se ne formira "dolma", zemljani nasip između sela i preteće vode. U sušno doba ta dolma je služila kao kolski put ili šetalište. Samo, trebalo je dočekati vreme bez poplave. 

Strah od vode nije se izmenio ni u savremenim uslovima: kad opasnost prođe, svi će odahnuti. Čak i oni koji ne žive i nemaju imanje blizu reka.