Strategija do 2034.: Neprihvatljiva premija za mleko, specijalizovane farme, a šta sa žitaricama?

Poštovani čitaoče, ako imaš vremena i volje da pročitaš 192 stranice Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja za period 2025-2034 godinu, počni već sada da čitaš, jer bojim se da bi moglo da potraje do prolećne setve. Kada pročitaš , "izvuci poentu" kako bi saznao kako država zamišlja našu poljoprivredu u narednih deset godina.

E to je već problem! Posle obimnog i dobro pripremljenog materijala na bazi bezbroj podataka od teksta strategije od 192 stranice, treba doći do par rečenica koje će vam biti sažetak, kao putokaz kako bi trebao da izgleda taj trasirani put naše poljoprivrede. Nije lako.

Strategija nije obavezujući dokument

E, tada na scenu dolaze analitičari i upravo na osnovu pažljivo pročitanog obimnog teksta pišu i analiziraju u najkraćim crtama "šta je pisac hteo da kaže".

Prva stvar koju treba da znamo, jeste da strategija nije obavezujući dokument. Dakle radi se o jednoj stručnoj ekspertizi koja na bazi analize postojećeg stanja preporučuje rešenja koja će biti osnov agrarne politike za narednih deset godina. Upravo iz tih razloga, verujem da će mnogima zasmetati što strategija, pre svega u delu koji se odnosi na ciljeve i preporuke, sadrži termine poput "trebalo bi", "potrebno je uraditi", "potrebno je doneti", "treba podsticati", itd, itd…

Možda će zbog toga mnogi i odustati od čitanja, jer se upravo ove sintagme često sreću u vokabularu političara, a kako se to realizuje u stvarnosti… i to znamo.

Ipak, kada se radi o jednom tako važnom dokumentu koji će "trajati" deset godina, moramo mu prići sa dužnom pažnjom, u nadi da ćemo ipak dobiti neke naznake kako će izgledati agrarna politika naše zemlje u narednom desetogodišnjem periodu. Moram na ovom mestu da uputim još jednu "otrovnu strelicu" donosiocu strategije, a to je činjenica da dobijamo strategiju sa zakašnjenjem od jedne godine. Dakle, strategija se odnosi na period 2025-2034 godine, pa ako ćemo da budemo precizni, da se upitamo da li je protekla 2025. godina bila usklađena sa tek donetom strategijom?

Šta piše o mleku?

Da se ne bismo bavili "tehničkim propustima", da se vratimo na suštinu. Osvrnućemo se ovaj put na sektore mleka, mesa i žitarica. Mleko, taj tako zdrav napitak, koji nam je doneo toliko problema proteklih godina. Zašto?

Mlekarska kriza: Umanjenje marži, ukidanje zakupa rafova i stabilna cena za sve

Cena, nestabilno tržište, nekontrolisani uvoz… treba li više razloga? Strategija konstatuje pad nivoa samodovoljnosti mleka i mlečnih proizvoda, za pet procentnih poena, pa smo od 2% viška u periodu 2014-2015, došli do deficita za 3% u 2023 godini. Ono što nam strategija ne saopštava jeste da je taj deficit u 2024 - 2025 još veći. Kod proizvodnje mleka u prahu, inače veoma važne sirovinske komponente za konditorsku industriju, stepen samodovoljnosti je pao na 21%. Dakle, tek petinu domaćih potreba zadovoljavamo sopstvenom proizvodnjom mleka u prahu.

Običan čovek bi se upitao, zašto onda u periodima "pretrpanosti" mlekara sirovim mlekom, država ne otkupi mleko preko Republičke direkcije za robne rezerve i preko prerađivača konvertuje ga u visokodeficitarno mleko u prahu? Ovu opasku shvatite kao malu digresiju koja se ne analizira u strategiji. Ipak, vratimo se strategiji i njenom viđenju mlekarskog sektora.

Da naša digresija ima utemeljenje, na neki način potvrđuju delovi strategije koji perspektivu mlekarstva vide kroz deklarativno opredeljenje (citiram tekst): "velike mlekare treba da ojačaju tržišnu konkurentnost i smanje uvoz mlečnih proizvoda kroz diversifikaciju asortimana, dok male trebaju da se specijalizuju za određene proizvode i unaprede marketing". Kako je to lako konstatovati! Ali, kako to sprovesti u praksi?

Premija za mleko nije prihvatljiva!?

Verujem poštovani proizvođači da vas ipak pre svega interesuju konkretni potezi države, a ne deklarativna, "sterilna" opredeljenja. Naravno, ima strategija i neke konkretne predloge. Premija za mleko kao model podrške u postojećem formatu, nije prihvatljiva sa aspekta zajedničke agrarne politike EU, a i u suprotnosti je sa principima Svetske trgovinske organizacije.

Možda ste iznenađeni?

Ja nisam toliko, pogotovo što znamo kako je premija namenjena proizvođačima sirovog mleka, izmanipulisana od strane otkupljivača. Opredeljenje strategije jeste da se sačini modifikacija šeme kroz dvofazni proces. Prva faza je da se na neki način zadrži sistem premija, ali kroz različite nivoe plaćanja za sirovo mleko, dok bi se druga faza transformisala u plaćanje po grlu mlečne krave.

Narednih mesec dana podnošenje zahteva za premiju za mleko za četvrti kvartal 2025. godine

Naizgled, kao da se ne predlaže ništa novo!? Novo je što se favorizuje kvalitet mleka i plaćanje po kvalitetnim grupama po mnogo više kriterijuma nego do sada. Za realizaciju ovog plana u punom kapacitetu i plaćanje premije po klasama kvaliteta neophodno je ustanoviti Nacionalnu laboratoriju za kontrolu kvaliteta sirovog mleka.

Nije neostvarivo.

Evo jednog dela strategije koji se često sreće u takoreći svakodnevnoj priči političara, što nas navodi da se upitamo da li smo mi to pronašli “vruću vodu” ili je to samo još jedna lepa priča kojih istini za volju ima dosta u ovom strateškom dokumentu. Citiram: "… Treba razraditi model koji ima za cilj da integriše ratarsku i stočarsku proizvodnju i da posluži kao temelj za oporavak devastirane stočarske proizvodnje."

Možda ovaj citat nije baš toliko stereotipan kada se uzme u obzir deo strategije koji navodi da će se kroz konkurse za podsticaje u primarnoj proizvodnji favorizovati projekti gazdinstvima koje se bave stočarskom proizvodnjom i ujedno proizvodnjom stočne hrane u okviru sopstvene ratarske proizvodnje. E, ovo sada već ima smisla. Treba samo da ustanovimo sistem transparentnog i pravednog odlučivanja po raspisanim konkursima uz minimalno prisustvo diskrecionih prava. Ovo je dakle plan što se tiče politike prema mlekarstvu.

Šta piše o proizvodnji mesa?

Verujem da svaka domaćica koja iole drži do svog kuvarskog umeća ima svog "odabranog" mesara gde kupuje svinjski but provereno iz "domaće radinosti". Isto tako verujem da je taj svinjski but kvalitetniji od uvoznog. Eto, dokle smo došli da moramo da proveravamo geografsko poreklo svinjskog mesa. Kako i ne bismo, kada prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja saznajemo da iz sopstvene proizvodnje zadovoljavamo tek 84% domaćih potreba. Opet jedna napomena: ovo je podatak za 2022/23 godinu. Podatak za 2024/25 je još porazniji. Da ne citiramo više statističke podatke, samo da konstatujemo da je i strategija "prepoznala" sektor svinjarstva kao najkritičniji segment stočarske proizvodnje.

Targetirani cilj strategije jeste transformacija malih i srednjih uzgajivača na nivo preko 20 muznih, 50 tovnih krava, odnosno 100 tovljenika svinja kao minimum koji obezbeđuje održivost stočarske proizvodnje. Zašto ukrupnjavanje? Odgovor strategije jeste u dizanju kapaciteta u pogledu ponude i na taj način stvaranje respektabilnih pregovarača u procesu ugovaranja prodaje sa otkupljivačima.

Mehanizam ugovaranja

Sa druge strane, u cilju predvidivosti u proizvodnji, plasmanu i cena, preporučuje se praksa mehanizma ugovaranja. Dakle ugovori koji će kupcu (prerađivaču) obezbediti kvalitet i kontinuitet u snabdevanju i predvidivu cenu koja obema stranama obezbeđuje zaštitu od rizika gubitka. Podela rizika. To je ključna reč. Kako to država treba da obezbedi? Strategija predviđa podizanje proizvodnih kapaciteta podsticajima za ulaganje u objekte i tehnologiju. Na raspolaganju državi stoje brojne mogućnosti u pogledu povoljnih kreditnih linija, grantova…

Gajio tovljenike, pa prasilje, sad i njihov broj smanjuje

Za podizanje ugroženog, da ne kažemo izgubljenog genetskog potencijala strategija predlaže format specijalizovanih farmi, gde bi jedna grupa farmi gajila krmače i bavila se proizvodnjom kvalitetne prasadi, koja bi se dalje tovila na drugoj grupi farmi. Ovo segmentiranje treba pažljivo sprovesti kako bi svi u ovom kooperacijskom lancu imali ekonomski interes. Fino podešena
politika podsticaja bi to mogla da reši.

Šta je sa žitaricama?

Žitarice i odnos strategije prema ratarstvu, bismo po logici stvari možda trebalo na sam početak da stavimo, kao što su autori strategije to i uradili, ali ceneći da je stočarstvo najurgentnija grana poljoprivrede za saniranje, eto razloga za ovakav redosled tema u ovom tekstu.

Mnogo podataka o "zatečenom stanju" i svojevrsnom inventaru srpskog žitarstva. Strategija sadrži vrlo šturo pravce pa makar opisno, gde i šta dalje u sektoru žitarica. Ono što evidentno nije tačno, a u strategiji je apostrofirano jeste podatak o kukuruzu kao traženom artiklu na izvoznim destinacijama Južne Koreje, Maroka, Tunisa, Jordana… Da, naš kukuruz je tamo verovatno tražen, ali naša dominantna izvozna zemlja što se kukuruza tiče jeste Rumunija, odnosno luka Konstanca, gde veliki svetski dileri žitarica distribuiraju kukuruz i ka ovim pomenutim državama.

Kukuruz nije problem, kukuruza nema

Ove 2026. godine nećemo imati ni Rumuniju, odnosno Konstancu kao izvoznu destinaciju, jer kukuruza jednostavno nemamo. Toliko puta apostrofirani problemi generalno u sektoru ratarstva ne daju nam za pravo da to sve ponovimo, a što je sadržano u strategiji.

Jedan jedini pasus zavredeo je status preporuke, odnosno cilja, pa da ga ne bih parafrazirao, citiraću ga: "Pored izgradnje i modernizacije postojeće infrastrukture i podsticanja upotrebe sertifikovanog semena, problemi sa zalihama mogu se rešiti povezivanjem biljne i stočarske proizvodnje, odnosno razvojem stočarstva, što podrazumeva da bi i tražnja za žitaricama na domaćem tržištu bila veća."

Poznato?

Svakako. Ali neka, nije zgoreg utvrditi gradivo koje je praksa tako lepo savladala.

Manje-više probleme znamo

Eto malog sažetka strategije za tri bitna segmenta naše poljoprivrede. Da li smo pametniji posle čitanja strategije? Bojim se da nismo. Verujem da ni autori ovog dokumenta nisu imali tu pretencioznu nameru da nas učine pametnijima, ali jednostavno su napisali strategiju u okolnostima gde svi manje-više znamo probleme koje su i oni naveli u ovom pismenom zadatku koji im je poverila država.

Možda smo nešto više saznali o ograničenjima koje nam nameće Zajednička agrarna politika Evropske unije (ZAP) u realizaciji ciljeva. Još i više od toga, saznali smo i to da je naš put ipak, put ka Evropskoj uniji, pa i ovu strategiju doživljavam kao jednu svojevrsnu rezoluciju na putu ka sinhronizaciji zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom EU u oblasti poljoprivrede. Ne zamerite mi, ali to je moj ključni utisak.