Tamo gde krave nemaju markice, a lavovi određuju brojnost stada

"Koliko stoke u selu imate?", pitam sina seoskog poglavice Maasai plemena, na šta on lakonski odgovara "Ne znam".

Ne odustajem lako, radim u agrarnom mediju, a videli smo mnoštvo krava uz put dok smo terencem dolazili do njih.

"Pa kako ne znate, zar ih ne brojite", pitam ga iznova.

"Ne brojimo ih, nema smisla. Evo da ih sad prebrojimo, već sutra ih neće biti toliko", odgovara mi mladi Ken (26) koji nas je dočekao na ulazu u selo.

Ni markica ni subvencija po grlu

Ovdašnji način života oblikovao je specifičan odnos s prirodom. Oni žive u svakodnevnoj interakciji s predatorima - lavovima, gepardima, leopardima, hijenama - koji utiču na brojno stanje stada, ali i njih samih. Popis u poimanju života žitelja ovog dela Kenije i nema mnogo smisla.

Markica na ušima goveda ovde nema, baš kao ni subvencija po grlu.

Oni žive u nacionalnom parku u kojem je na hiljade bivola, zebri, antilopa, impala i drugih vrsta, ali Ken kazuje da oni divljač niti love, niti jedu.

Žive od krava, ovaca i koza. Meso jedu jednom nedeljno, dok mleko i krv piju svakodnevno. U selu vidimo i nešto živine. Saznajemo i da povrće ne uzgajaju, već kupuju, od novca koji prihoduju prodajom goveda ili suvenira.

Žive tradicionalno, polu-nomadski, ali i pod sve većim uticajem turizma. Ulaz u selo se naplaćuje, a za cenu posete osiguravaju program kojeg izvode spontano, kako koja grupa pristigne. Svi učestvuju.

Zainteresovanima upriliče plesni nastup noseći tradicionalnu odeću i nakit, uz karakteristične visoke skokove muškaraca i svakako pesmu.

Turiste rado uče kako se tradicionalno pali vatra, nakon čega sledi obilazak sela i njihovih domova.

Prvu ti ženu biraju roditelji, a kasnije sam

Naposletku, i ne manje važno, posećuje se i Maasai pijaca, na kojoj po vedrim nebom, svako domaćinstvo nudi razne i brojne šarene rukotvorine.

Oni svuda idu peške, ne koriste blagodati prevoznih sredstava. Televizora u selu nema, a Ken otkriva da on jedini ima pametni telefon.

“Zadatak muškarca je da zapali vatru, a žene da je održava”, sugeriše Ken dok gledamo kako lokalni mladići naizmično trenjem stvaraju toplotu za paljenje vatre, trljajući drvo od drvo. Jedno tvrdo, drugo meko.

Kako izgledaju plantaže kafe? Evo kako se proizvodi sirovina za naš omiljeni napitak

Maasai su poligamni, ovdašnji muškarci imaju više od jedne žene.

“Prvu ti ženu biraju roditelji, a kasnije sam”, simpatično na dobrom engleskom pojašnjava poglavičin sin i dodaje da se muškarci obično žene oko 25. godine, a žene nešto ranije, oko 18.

Majka i žena zidaju kuću u kojoj će nova porodica živeti, a kako su polu-nomadi, kuća traje kraće od 10-ak godina. Jer oni trajno migriraju, uvek tražeći bolje uslove za blago.

Kuće su zidane od pruća, blata, izmeta i trava, visine manje 2 metra, ne veće 30-ak kvadrata, rekao bih.

U domu našeg domaćina tri su sobička, po jedna za decu, roditelje, ali i teliće, kako bi i oni noću bili na toplom i sigurnom. Tu je i centralna višenamenska prostorija - koja je ujedno i hodnik i kuhinja s ognjištem i primaća soba. Prozora nema, tek manji ventilacioni otvor da dim može da izađe napolje.

Stanovanje se čini nekako u drugom planu, Maasai narod ionako najviše vremena provodi napolju, u domovima tek prenoće.

“Rekao si da planiraš da imaš tri žene, ima li ljubomore, kako izlazite na kraj s tim fenomenom u Vašem plemenu? Kako odlučiš s kojom ćeš spavati?”, pitam Kena dok sedimo uz ognjište u prilično mračnoj prostoriji.

“Jednostavno odem u kuću one žene s kojom ću provesti noć, nema tu nikakvih problema”, uverava me mladi sin seoskog poglavara pojašnjavajući da svaka Maasai žena zida kuću za svoju porodicu. Ako ima tri žene, svaka živi s decom u svojoj kući.

A gde uopšte nađe ljubav?

“Ne može biti iz našeg sela jer smo krvno povezani”, pojašnjava Ken i dodaje kako srodnu dušu traži u drugim naseljima.

Podela poslova

“Oženio bih i tvoju sestru”, dodaje mangupski namigujući, dajući do znanja da mlada ne mora nužno biti Maasai.

Muško-ženski poslovi ovde su striktno podeljeni.

Muškarci brinu o stadu, zaštiti i ograđivanju sela, zajednici i tradiciji. Trguju.

Žene grade kuće, pripremaju hranu i brinu o deci. Nabavljaju vodu i drva za ogrev. Izrađuju rukotvorine.

I dok gledamo bogatu ponudu njihove prodajne izložbe pita me moj vodič, domaćin Ken: "Imaš li ti nekakav suvenir iz tvoje kuće ili države?", zatekao me nespremnog.

Da li Afrika uči na greškama Evrope? Razvoj da, ali ne po svaku cenu!

Nikad nemam, ali setih se da oko vrata imam gadget iz naše firme. I tako je Agroklub bandana ostala kod Kena u Maasai nacionalnom parku.