Tri dana šivenja, pola veka trajanja: Crveni za zdravlje, žuti za bogatstvo

Kad se pojavio prvi jorgan? Nepoznato je, ali, s obzirom da se pominje u narodnim pesmama, nesumnjivo je to bilo davno. Jorgandžija je vrsta zanatlije koji izrađuje jorgane, jastuke i dušeke. Dugo su svoj zanat obavljali ručno, koristeći makaze, iglu i konac.

Mašina za šivenje pojavila se tek mnogo kasnije. Jorgan (turska reč) se šije od platna i puni pamukom, perjem ili vunom, a da ovaj sadržaj ne bi ispadao, ušiva se tako da ostane na mestu. Ovakvi jorgani bili su vrlo teški, kvalitetni i veoma dugotrajni. Gornja strana presvlačila se svilenkastim materijalom u živoj boji i to "lice" jorgana zove se jorganluk.

Statusni simbol

Poljoprivrednici su govorili "jorgan se šije tri dana, a traje 50 godina". Urađen po uobičajenoj meri majstora jorgandžije, ili po želji mušterije, od kada se pojavio predstavljao je statusni simbol, znak imućne kuće u kojoj su ukućani prestali da se pokrivaju perinama i leže na slamaricama ili ljuštikama (ostatak kukuruznog lišća).

Gotov jorgan, kad se svečano unese u kuću, još se i "presvlačio" u navlaku od belog platna, po pravilu sa vezom. Žene su jorgane brižno iznosile napolje po lepom i sunčanom danu da se "napune sunca" i da lepo mirišu.

U Vojvodini i drugim krajevima spadali su u "štafir", devojačku spremu, to jest u asortiman stvari koje će devojka poneti u novi dom kad se uda. Zato su se slagali na krevet, pa što više jorgana i veća gomila od njih, to imućnija devojka i "bolja prilika" za udaju.

U severnom Banatu koristila se za te silne jorgane i sprava koja se zvala "ravnalo", a sastojala se od tri metalne šipke ušivene u debelo zeleno platno. Kad se jorgani naslažu, ravnalom se poravnaju i okupe da ne mogu da padnu s kreveta, pa se preko svega prebaci veliki komad somotske tkanine, ružičaste ili svetlocrvene, a odozgo još i "šlingeraj" kroz čije rupe se vidi somot. Tek ovako složeni jorgani pokazivali su se rodbini i posetiteljkama.

Plavi za sina jedinca

Jorgandžija je, nema sumnje, bio cenjen majstor, a žena koja bi otvorila ovu zanatsku radnju zvala se jorgandžijka ili jorgandžika. Bilo je to u doba kad je maltene svako selo imalo bar jednog jorgandžiju jer se sve više ljudi pokrivalo jorganima.

Prvi vesnik mode u selu: Od narodne nošnje do krinoline

Danas je zanat praktično izumro, malobrojne jorgandžijske radnje su opstale, zanimljivo, u gradovima, a ne u selima i ponekad su tema emisija o starim zanatima. Drže ih po pravilu porodice koje su se izradom jorgana bavile od davnih vremena. Iako su oni sintetički preoteli tržište, još uvek ima ljudi koji su spremni da obiđu vašare i zanatlijske radnje da bi sebi ili potomcima obezbedili pravi starinski jorgan.

Veruje se da je ovakav način pokrivanja veoma zdrav, daleko povoljniji za zdravlje od bilo kog drugog. Takođe, postoji verovanje da boja jorganluka, onog gornjeg "lica", treba da bude živa i sjajna, najbolje crvena ili bordo, radi zdravlja. Žuti jorgan ukazivao je na bogatstvo, a plavi je dobijao od roditelja sin jedinac u nekim selima.