Nakon desetak telefonskih razgovora anketirajući voćare (male, velike i najveće), predradnike, direktore studentskih zadruga, saznajem da se jabuke same beru.
U Srbiji se godišnje obere do 300.000 tona jabuka. Od onih ekstra klase, preko prve, pa sve do "padalica" za industrijsku preradu. Manji deo njih oberu voćari na porodičnim gazdinstvima. Ali ko obere plodove sa 10, 20, 50, 100, 500 hektara jabučnjaka? Na osnovnu današnjih desetak telefonskih razgovora nameće se jedan odgovor - niko.
Šta je danas tabu tema u Srbiji? Gde letuje premijerov sin? Šta je bilo sa aferom "koferče"? Zašto se Telekom prodaje za deseti deo njegove vrednosti? Verovali ili ne, pitanje svih pitanja za mene danas je - ko bere jabuke u Srbiji?
Povod za moje istraživanje su brojni upiti, naročito mladih ljudi, koji bi želeli da rade u sezoni berbe, što ne čudi, jer usled neimaštine, mnogi su prinuđeni da rade sezonske poslove ne bi li popunili kućni budžet.
Pošto se rane sorte jabuka već dobrano beru hteo sam da dođem do odgovora na sledeća pitanja: Da li su veći proizvođači obezbedili dovoljan broj berača? Kojim imanjima trebaju berači? Koliko ih plaćaju? Da li se plaćaju po učinku ili po satnici? Da li su obezbeđeni hrana i smeštaj? Ali odgovora nema. Odgovor se krije kao zmija noge.
Jedni se boje da bi otvaranje ove teme podiglo ionako mizernu cenu sezonskog rada, a drugi da bi im inspekcija mogla banuti u voćnjak i utvrditi rad na crno. Jedan sam od novinara koji se predstavlja kada postavlja pitanja. Nikada (bar do sada) anonimno. Mislim da ni jedna priča ne zaslužuje gaženje moralnih načela. Dakle, nakon predstavljanja i postavljanja gore navedenih pitanja razgovor sa nepoznatim sagovornicima trajao bi još najviše 20 sekundi, a sa poznatim bi se završavao u tipu: "Svaka tebi čast, ali ne bih o tome".
Reč je o klasičnoj igri mačke i miša. Država kasni sa svim davanjima prema poljoprivrednicima (tekućim i investicionim, a o IPARD-u i da ne govorimo), prekupci voćarima skidaju kožu s leđa, a sa druge strane proizvođači se trude da se oslobode svakog balasta pa im tako radnici često rade na crno. Izuzetke treba pohvaliti. Ko gubi? Svi. U državi u kojoj su potpuno urušene institucije, za šta god da se uhvatite ruši se kao kula od karata. Nije ni čudo što je na terenu aktivna šibicarska igra u kojoj se učesnici trude prevariti jedni druge na najperfidniji način.
Da, i da ne zaboravim kraj. Ono što je od države ostalo preti sankcijma. Za ne prijavljivanje radnika do dva miliona dinara za pravna lica i više stotina hiljada dinara za fizička. A ovde smo pričali samo o berbi jabuka. Šta je sa malinama, kupinama, borovnicama, povrtarskoj proizvodnji, ratarstvu ... spisak je podugačak.
Tagovi
Autor
Đorđe Simović
pre 10 godina
Poštovana LJiljana, to se deševa zato što niko ne želi da prijavi vlasnika voćnjaka. Inspekcija će izaći po prijavi. I šta ćemo sa onim ljudima koji ceo život rade kao najamni/sezonski radnici a nemaju ni dan radnog staža? Na ovom problemu se ne radi sistemski. Kao i u mnogim segmentima našeg društva.