Hladan i otuđen proces proizvodnje hrane

Bio je to pogrešan potez. Nakon praznika pogledati ovakav dokumentarni film. Iako sam se pripremio na njega, pročitao o čemu se radi i način na koji je snimljen, svejedno sam odustao nakon sat vremena. Verovatno ćete i vi.

Ako ga ipak pogledate do kraja, javite utiske. Imate ceo na youtubeu. Meni je i ovo bilo previše. Naime, "Hleb naš nasušni“ (Unser täglich Brot, 2005.) prikazuje svet industrijske proizvodnje hrane i visokotehnoloških farmi na način toliko otuđen od ljudskosti, da svi ti ljudi, ali i priroda koju snima, izgledaju kao da nisu s naše planete. Ipak, krenimo redom.

Zalutali turisti

​Austrijski dokumentarista Nikolaus Gejrhalter (Nikolaus Geyrhalter), osim po ovom naslovu, poznat je po filmovima "Zemlja", "Tokom godina" i "Pripiat", koji se ističu statičnom kamerom i odsustvom komentara. Osvojio je brojne nagrade, uključujući Grimeovu nagradu za "Hleb naš nasušni" i nagradu Ekumenskog žirija na Berlinaleu za "Zemlju".

Kako je stočarstvo postalo glavni 'krivac' za emisije gasova sa efektom staklene bašte?

Sniman skoro tri godine, ovaj film otkrio je tada neke potpuno nepoznate procese industrijske proizvodnje i obrade hrane životinjskog i biljnog porekla. U ritmu pokretnih traka, uz zvukove nezaustavljivih, moćnih i velikih mašina koji povremeno zaglušuju, Gejrhalterova kamera nas na radikalan način, bez uobičajenog pripovedača i njegovih komentara, vodi na mesta gde se proizvodi hrana.

Snimci dronova koji zaprašuju polja suncokreta, hladne klanice, pokretne trake s nepreglednim trupovima životinja koje presecaju mašine toliko velike da mi izgledaju kao da su stigle iz budućnosti. Ili pak ljudi koji nakon svake takve scene odlaze na ručak, odatle i naslov filma, sve to u ovom paketu izgleda nadrealno i čudno, poput robota, pa ako vam ne izazove gađenje, možda vam postane morbidno dosadan.

Čovek je u ovom filmu prikazan kao zalutali turista koji povremeno pali i gasi mašine koje kroje našu hranu, a činjenica kako film nema komentatora koji bi vas navodio šta da mislite o onome što se odvija pred vašim očima, nego vas prepušta da "u miru“ kontemplirate o svemu što vidite daje mu tihu jezivost, koja mi je, ponavljam nakon sat vremena postala nepodnošljiva.

Jer nekoliko puta sam se tokom života zatekao u razgovoru gde sagovornik odbija da prizna da iza svake domaće kobasice/krvavice koju jede, stoji ubistvo, odnosno ceremonija koju smo nekada uvek obavljali krajem novembra. Ako slučajno pripadate njima izbegnite Gejrhalterov film.

Drugačiji način života

Jer u ovom dokumentarcu nema moralisanja, nema grandioznih rečenica koje će vam se urezati u pamćenje, nema odlično pogođene pesme čiji stihovi savršeno odgovaraju onome što vidite na ekranu. Nema alternative, odnosno skrivenih motiva koji žele da vas navedu da krenete novim putem prema drugačijem načinu ishrane i života.

Samo 90 minuta (u mom slučaju 53) surovih snimaka, zbog kojih sam se osećao tupo čitav sledeći dan. Ali i dan kasnije. I mogao bi sada krenuti da jadikujem o hororu kojem sam svedočio, ali bilo bi to licemerno od mene, jer svedočio sam i gorem. Uživo, čitav život.