I kitove ubijaju, zbog nauke ili obesti, ali ponekad i zbog preživljavanja

Bolje da umre selo, nego običaji. U Španiji je, prema procenama, nenastanjeno oko 3.000 naselja, a u Italiji je oko 6.000 "izumrlih" sela ili zaselaka. Neka se mogu čak i kupiti - i to vrlo povoljno.

Tradicija, običaji ili jednostavna brutalnost

Ajmo sada malo o običajima. Po kontinentima. Iako brazilski ustav zabranjuje okrutnost prema životinjama, vaquejada je tradicionalno takmičenje na severo-istoku Brazila gdje jahači obaraju bikove hvatajući ih za rep i povlačeći na zemlju. Na drugom kraju planete, Gadhimai je hinduistički festival u Nepalu poznat po masovnim žrtvovanjima životinja, prvenstveno bikova i koza, u čast boginje moći Gadhimai.

Tradicionalno, za neke grupe Maasai u Keniji i Tanzaniji ubijanje lava bio je obred hrabrosti i potvrda prilaza u odrastao uzrast. Praksa je bila sistemska i uključivala organizovane lovove na velike mačke.

A sada malo Evropa. Priču o sudbinama bikova u Španiji siguran sam da znate. Trčanje sa/pred bikovima (encierro) u Pamploni. Ili pak korida. Tourada je portugalska verzija istog "sporta". Osam hrabrih momaka pokušavaju da savladaju bika rukama. Portugalci svoje bikove ne ubijaju u areni, nego kasnije.

Na samom severu Evrope, usred Atlantskog okeana, nalaze se Farska ostrva - jedno od najudaljenijih mesta na starom kontinentu. Sastoje se od 18 većih ostrva i bezbroj manjih, negde na pola puta između Škotske i Islanda. Njihov običaj zove se grindadráp. U prevodu jednostavno znači ubijanje kitova.

Svi jutjub linkovi na spomenute običaje prikazuju brutalnost prema životinja. Nemojte reći da vas nisam upozorio.

Običaj star stotinama godina duboko je ukorenjen u ostrvsku kulturu, ali ga ostatak sveta danas doživljava kao brutalnu praksu. Nije reč o komercijalnom lovu, nego o zajedničkom činu zajednice. Kad se kitovi piloti pojave u zalivu, muškarci ih teraju u plitki zaliv. Zatim ih vežu i ubijaju. Skoro svi se okupe i gledaju.

Meso i mast ravnomerno se dele među porodicama, što predstavlja tradicionalni oblik ishrane i zajedničke podele resursa. Obično se odvija leti i u ranu jesen. Na ostrvima gde gotovo nema poljoprivrede, a vladaju ekstremni vremenski uslovi, ova tradicija vekovima je bila ključan izvor hrane i simbol samoodrživosti.

U globalnom kontekstu, međutim, taj čin se često vidi kao pokolj zbog krvavih prizora. Ekološke i aktivističke organizacije pokušavaju da ga spreče, što stvara snažan sukob između lokalne tradicije i globalne etike zaštite životinja.

Upravo taj sukob, između identiteta i savremene svesti o ekologiji i etici , stoji u centru filma "Ostrva i kitovi" ("The Islands and the Whales"). Reditelj Majk Dej (Mike Day) je hteo da pokaže da stvar nije jednostavna: s jedne strane brutalnost ove tradicije, a s druge činjenica da su ti ljudi zavisni od mora i bore se za opstanak u svetu koji se menja.

Film je snimao četiri godine. Dej je pratio svakodnevni život lokalnih ribara i njihov odnos prema moru, običajima i životnoj sredini. Osim već spomenutog grindadrápa, pratimo i lov na morske ptice fulmare na strmim liticama. Naime, poljoprivreda na ostrvima je mala i tradicionalna, s naglaskom na stočarstvo i ograničenu proizvodnju povrća za sopstvenu potrošnju.

Život u skladu s prirodom

S jedne strane, ostrvljani prikazuju lov na kitove i ptice kao nužan i duboko ukorenjen deo kulture i ishrane u zemlji s vrlo ograničenim prirodnim resursima. Film takođe otkriva da je meso tih životinja danas zagađeno visokim nivoima žive i polihlorisanih bifenila (PCB) - otrova koji dospevaju u more ljudskom industrijskom aktivnošću.

Na taj način Dej pokazuje paradoks: ljudi koji su vekovima živeli u skladu s prirodom sada trpe posledice globalnog zagađenja koje dolazi izvan njihovog sveta.

Priča o Kralju krompira koji čuva genetsku raznolikost globalne supernamirnice

Iako nije za one slabog želuca, toplo ga preporučujem - svima. Ovaj potresan dokumentarni film, bez obzira na to na kojoj ste strani priče - o običajima i selu - sigurno će vas podstaći na razmišljanje. Pokazuje da ništa na ovom svetu nije potpuno crno ili belo i da ponekad treba preispitati sopstvena čvrsta uverenja.

Da li je tradicija opravdana samo kad se uklapa u moje mišljenje i običaje? Vrednost običaja ne meri se po smislu, nego po pripadnosti. Zar ne?