Janjići se rešavaju podstanarskog života uz pomoć Ministarstva za brigu o selu

Otkako su Miljan i Tamara Janjić iz poljaničkog Golemog Sela koje se nalazi u vranjskom ataru, uz pomoć Ministarstva za brigu o selu kupili kuću u susednom selu Vlase, lakše podnose težak podstanarski život i jedva čekaju dan kada će da se usele u svoj novi dom. Tome se ponajviše raduje njihovo četvoro dece uzrasta od dve, pa do 12 godina. Troje od njih već ide u školu koja se nalazi u selu gde je i njihov novi dom, pa veoma često kada se kući vraćaju peške svrate da ga iznova i iznova obiđu jer se on nalazi tik uz put gde stalno prolaze. Zato im sve češće postavljaju pitanje o preseljenju.

Odgovor, međutim, još uvek ne mogu da dobiju jer sa zaradom koju njihov otac ostvaruje svirajući na svadbama, a majka radeći na njivama i voćnjacima drugih ljudi, ovaj užitak još uvek ne mogu da im priušte. Kada roditelji od svoje skromne zarade odbiju 100 evra koje mesečno moraju da izdvoje za iznajmljen stan, kupe deci sve što treba za školu, obezbede hranu za sve njih zajedno, njima praktično ne ostane ništa za jednu ozbiljnu investiciju koja ih očekuje oko renoviranja kupljene kuće.

Težak podstanarski život

Miljan je sa svojom porodicom postao podstanar praktično onog trenutka kada se njegova majka ozbiljnio razbolela. Pošto joj je trebao mir, on je bio prinuđen da u selu gde je živeo sa roditeljima svojoj porodici potraži stan.

"Živimo u dve sobe bez kupatila i svi se kupamo u koritu", priča njegova supruga Tamara.

Videći kako joj se ćerka i zet pate sa četvoro dece, Tamarina majka im je jednog dana ispičala da je na televiziji čula da Ministarstvo za brigu o selu mladim bračnim parovima odobrava finansijska sredstva za kupovinu kuće na selu i predložila da se i oni jave na konkurs. Čim su čuli za ovu informaciju odmah su shvatili da samo na taj način mogu da reše svoje stambeno pitanje i zato su požurili u vranjsku gradsku upravu da se raspitaju o uslovima konkursa. Tamo su ih odmah uputili na službenika Bojana Jovanovića koji im je objasnio šta od potrebne dokumentacije treba da prilože.

"Bili smo prijatno iznenađeni kada smo čuli da ćemo imati njihovu podršku prilikom prikupljanja dokumentacije. To nam je puno značilo jer bi u suprotnom imali velike troškove oko prevoza zato što bi do Vranja u oba pravca trebali stalno da prevaljujemo put dug oko 50 kilometara", kaže naša sagovornica i dodaje da im je u celoj toj priči bilo najteže da pronađu adekvatnu kuću koju bi kupili dobijenim novcem.

Iako je u Poljanici dosta takvih, oni u početku nisu mogli ni jednu da kaparišu, jer su vlasnici tražili mnogo više novca od sume koju bi oni dobili od države. Zato kada su došli do vlasnika kuće koji je bio spreman da im je proda za novčanu sumu koju bi dobili od države, oni su odmah pristali, uprkos tome što su znali da moraju dosta da ulože u njeno renoviranje.

Želja im se ostvarila

Tek kada su završili i ovu formalnost ovo dvoje supružnika je vidno odahnulo potajno se nadajući da će da dobiju neophodna sredstva za kupovinu kuće. Nisu gubili nadu i kada su poslali svoju dokumentaciju na zadatu adresu.

"Da samo znate kako smo se svi u kući radovali kada su nas iz Beograda pozvali da nam kažu da smo dobili pare za kupovinu kuće. Naša deca su bukvalno vrištala od sreće, a i mi zajedno sa njima svesni da ćemo po prvi put u životu imati svoj dom", kaže Janjićeva.

To uzbuđenje ih nije napuštalo ni u trenutku kada su otišli u resorno ministarstvo da potpišu svoj ugovor. Kući su se vratili presrećni što su uspeli deci da obezbede pravi dom, ali i što će biti u blizini svojih roditelja koji im se uvek nađu pri ruci kad god im to zatreba.

Otada stalno planiraju kako će svoju kuću da urede, ali i prostrano dvorište u kome mogu da proizvode i voće i povrće. Sada im je, kažu, najbitnije da renoviraju krov i za to im treba mnogo para. Puno bi im značila i svaka vrsta pomoći dobrih ljudi kako bi do zime mogli da se sa decom usele u kuću i započenu novi život.