Kad dokumentarac o poljoprivredi "smrdi" na reklamu

Negde na polovini filma oskarovca Džejmsa Mola, dok se na ekranu Margaret Šlas, jedna od protagonistkinja "Farmlanda“ (2014), trudila da ispriča svoju poodičnu priču, pomislio sam da će se uskoro na ekranu pojaviti reklama za nekakav brend.

Na primer za Whole Foods Market. Ili nešto totalno suprotno. Možda za corn flakes. Ili kako bi se to u našem narodu reklo pahuljice.

Sve je super i sve je za pet

Dokumentarni film prikazuje živote šestoro mladih američkih farmera i stočara. Film je nastojao da približi publiku stvarnosti savremene poljoprivrede kroz ličnee priče šest protagonista.

Bred Bella iz Teksasa bavi se stočarstvom, Lejton Kuli iz Džordžije živinarstvom, a Dejvid Loberg iz Nebraske obrađuje kukuruz i soju. Saton Morgan iz Kalifornije uzgaja organski luk, Margaret Šlas iz Pensilvanije vodi sopstvenu organsku farmu, dok Rajan Veldhajzen iz Minnesote drži svinje i seje žitarice.

Veliki zeleni zid Afrike – borba protiv dezertifikacije i siromaštva

"I sve je super i sve je za pet", rekao bi jedan stari šlager. Nažalost Mol, koji je dobio Oskara za "Poslednji dani" ("The Last Days, 1999.), priču o sudbini preživelih mađarskih Jevreja koji se prisećaju svojih iskustava tokom holokausta i deportacije u Aušvic, kao da je snimio propagandni film za neku veliku američku korporaciju.

Jednu od onih deset (ili jedanaest?) koji kontrolišu svu hranu koju jedemo. Osim ako se ne hranite isključivo namirnicama s lokalnih gazdinstava, trudeći se više od ikoga koga poznajete, da podržavate kratke lance snabdevanja.

I kada sam zaustavio film, koji naravno imate ceo na YouTubeu, zanimalo me da li sam u pravu. Pročitam kako su ga finansirali U.S. Farmers & Ranchers Alliance (USFRA), američka neprofitna organizacija koja okuplja više od 700 hiljada poljoprivrednika. Dakle, ipak korporacija?

I nakon dva minuta boravka na internetu saznam da se finansiraju kombinacijom sredstava iz industrije i obaveznih marketinških naknada koje prikuplja američko Ministarstvo poljoprivrede, kao i da trećina sredstva dolazi od industrijskih partnera.

Zato i izgleda kao reklama, a ne kao dokumentarac. A u reklamama sve izgleda lepo i idilično, zar ne? Pa tako i u ovom filmu, koji nijednom nije zagrebao ispod površine kako bi se pozabavio nekim od problema s kojima su se farmeri susretali pre više od decenije.

Kao recimo film za decu. Veliku decu koja ne znaju kako nastaje hrana. Pojednostavljeno do uvredljivosti za svakog ko je barem jednom u životu držao motiku u rukama. Pa makar samo u baštenskom delu nekog trgovačkog centra dok je sanjao kako će se baviti permakultur(n)om u svom dvorištu u centru grada.

Ali se ubrzo opametio te ipak odlučio kako je bolje pozvati botaničara da mu posadi drvo novca (Crassula ovata) ili Hakuro nishiki (Salix integra) nego da on sam mora da sadi tikvicu (Cucurbita pepo).

U službi industrije

"Sjajan promotivni dokumentarac u službi američke agribiznis industrije“ ili "Dobro izgledajućih 77 minuta propagande koja je bogata ulepšavanjem i siromašna nutritivnom vrednošću“ neke su od negativnih kritika na račun "Farmlanda“. Oni koji su ga pohvalili, ističu kako su naučili mnogo toga o poljoprivredi. Dakle, ponavljam: motika, baštenski centar i Solanum lycopersicum (paradajz).

Ali s druge strane lepo prikazuje svakodnevne izazove i predanost mladih farmera širom Amerike, snimljen je vrhunski, a neki od kadrova su zaista upečatljivi, jer ipak iza svega stoji jedan oskarovac.