Kombajn bez majstora - samo gomila gvožđa?

Kao pravi mehaničar, Josip Vuković iz Đurđina, sela pored Subotice, voleo je i voli sve što ima motor. Vozio je on, rastavljao i sastavljao ceo radni vek; od auta, traktora, kombajna sve do vršalice, piše Hrvatska riječ.

Višenedeljna priprema

Iako se nakon završetka školovanja odmah zaposlio u Brazdi kao majstor za kombajne, Vuković je godinu dana nakon povratka iz vojske 1971. kupio upola s prijateljem Markom Dulićem svoga "džakoša". Bio je to Zmajev prvi model, a prema rečima bać Jose, bila je to i prava revolucija, jer se pre njega vrlo vršalicom.

"Kad smo kupovali, bilo je dva na prodaju. Jedan upališ sve radi super, drugi plavi dim puši, ali je dobrim jeftiniji. Kažem ja Marku da ćemo popraviti, nije bio motor kvaran, samo ga je trebalo srediti. Dva klipa su bacala dim, a ostala četiri su dobro radila. Otišli smo u Sentu motociklom, a vraćali smo se našim kombajnom. Vozili smo ga do Đurđina ceo dan, išao je šest do sedam na sat", priseća se Vuković.

Za žetvu su ga pripremali mesec i po dana. Navodi kako je bilo potrebno sve delove rastaviti, zameniti, proveriti... Tako su ga dobro, kaže majstor Vuković, "pritresli", da je narednih četiri do pet godina radio bez i jednog kvara.

Pet ljudi u dve smene

Delove za njega i džakove kupovali su u Novom Sadu, jer bliže nigde nije bilo. Prema rečima našeg majstora bać Jose, iz ovoga kombajna izvukli su maksimum. Navrli su s njime godišnje 50 vagona žita, što znači da su dnevno radili i do tri vagona.

"Ujutru je kombajn ulazio u njivu u devet sati. Manjivali smo se posla oko deset-jedanaest uveče, a ako vetar duva znali smo raditi i do tri ujutru, jer onda nije rasla vlaga. Na samom početku vršidbe duplirali smo plan rada", priča Vuković i objašnjava kako su to uspeli jer je na kombajnu radilo pet ljudi u dve smene.

Interesantno nam je bilo kako su se snalazili i kada je boja kombajna u pitanju. Pre nego li mašine izađu na njivu, dolazila je komisija da ih pregleda i da dozvolu. S obzirom na to da je njihov kombajn gubio crvenu boju, dosetili su se kako da to prikriju.

"Komisija je dolazila u ponedeljak, a mi da bismo ga još malo doterali za njih kažemo Markovim sinovima da natope naftom krpe i prebrišu ga celoga u subotu. Tako je bio malo crveniji. Nakon tog mi je Marko dao svog pezejca da ih nosim na Palić da se okupaju", smeje se Vuković.

"Za ove nove kombajne se ne zanimam jer sam nemoćan, ostario sam. Imam 77 godina i što ja sad mogu. Pogledam ih...", kaže stari majstor.

Tokom bogatih godina mehaničarskog radnog staža upuštao se Vuković u svakakve popravke. Prvu generalku motora kaže da je radio na svom autu opelu rekordu 1971. godište s 1.700 kubika koji je i kupio s neispravnim motorom. Rado se seća, kaže, i svog prvog auta, opela olimpia kadeta od 1.000 kubika, kojeg je takođe kupio neregistrovanog i neispravnog, a uspeo ga je srediti tako da ide njime na more.