Moderno ropstvo - kamen temeljac jeftinog voća i povrća u Evropi

Kada se vozi od Malage prema Rondi, ceo taj jugozapadni deo Andaluzije izgleda kao jedan ogromni maslinjak. Gotovo nadrealni prizori. Od dva sata vožnje, pola vremena prolazite kroz nepregledne pejzaže maslinjaka.

Ako provincija Malaga ima 130 hiljada hektara maslinjaka, procena je da smo tada prošli kroz polovinu tih zasada. Poređenja radi, cela susedna Hrvatska ima malo više od 15 hiljada hektara.

Simbol modernog agrara

Španska poljoprivreda jedan je od temelja evropske prehrambene industrije. Najveći proizvođač svežeg povrća u EU daje oko petinu ukupne proizvodnje i gotovo četvrtinu kombinovanog prinosa voća i povrća Unije. Godišnje izveze više od 6,6 miliona tona tih proizvoda, od čega 85-95  odsto odlazi na evropsko tržište, čime osigurava stalno snabdevanje kontinenta i potvrđuje status ključnog dobavljača hrane.

Nažalost, to što nas Španija hrani svežim i, jeftinim, voćem i povrćem ima svoju cenu. A zove se moderno ropstvo.

Prema definiciji Međunarodne organizacije rada (ILO) moderni oblici ropstva odnose se na situacije u kojima osoba ne može da odbije ili napusti posao zbog pretnji, nasilja, prisile, prevare ili zloupotrebe moći.

Upravo o tome govori dokumentarac Nevidljivi: Moderno ropstvo u Evropi (u originalu Die Unsichtbaren – Moderne Sklaverei in Europa) reditelja Svena Rufera.

Iako su slike sunčanih staklenika u Andaluziji i Mursiji simbol modernog agrara, ovaj film razotkriva drugu stranu tog "čuda". Hiljade migrantskih radnika koji žive i rade u uslovima koji se mogu opisati jedino kao ropstvo.

Film prati put sezonskih radnika iz subsaharske Afrike, Maroka i istočne Evrope koji dolaze u Španiju u potrazi za poslom. Njihov rad pokreće poljoprivrednu mašineriju koja proizvodi voće i povrće za EU. Iza svih tih proizvoda stoji mreža posrednika, agroindustrijskih korporacija i distributera, gde nema mesta za ljudska prava.

Plantaže jagoda u Huelvi

Film se fokusira na provinciju Huelva, poznatu po velikim plantažama jagoda koje podsećaju na prizore "plastičnog mora" iz sujedne Almeríje - belih plastenika i tunela koji prekrivaju andaluzijski pejzaž, vidljive čak i iz svemira.

Tamo svake godine radi više od 100 hiljada radnika. Sezonci žive u improvizovanim barakama, bez tekuće vode i struje, okruženi pesticidima i plastikom iz staklenika. Ukratko, da ne ulepšavam - žive kao stoka o kojoj ne vodiš računa.

Radni dan traje i do 12 sati, često bez ugovora, zdravstvenog osiguranja ili osnovnih sigurnosnih mera. U nekim slučajevima radnici primaju platu tek svaka dva ili tri meseca, a poslodavci prete otkazom ili deportacijom ako se požale.

Posebno su ranjive radnice, koje često dolaze iz Maroka na sezonu i koje su žrtve seksualnog uznemiravanja i izrabljivanja, ali se boje da ga prijave, jer bi time izgubile pravo na boravak i mogućnost povratka iduće sezone.

Njihove priče razotkrivaju sistem koji svesno koristi rodnu i pravnu nesigurnost kako bi održao tiho, ali efikasno ropstvo.

Kako palmino ulje utiče na životnu sredinu u Indoneziji i kakve veze mi imamo s tim?

Jedan od najšokantnijih aspekata dokumentarca jeste kontrast između službenih izjava i stvarnosti. Evropska unija promoviše "održivu i etičku" poljoprivredu, dok supermarketi ističu sertifikate o "pravednom radu". Ipak, istražitelji otkrivaju kako se ti sertifikati često zasnivaju na formalnim kontrolama koje ne uključuju stvarne radne i životne uslove.

Iza čuvene "zelene etikete" kojom se razbacuju političari vrlo često stoji nevidljivi svet izrabljivanja, siromaštva, bolesti i očaja. I svi to znamo, ali nas izgleda nije briga.

Napredak koji to nije

Nažalost, istorija nas uči da je napredak mnogih civilizacija bio praćen ljudskom patnjom. Egipatske piramide gradili su radnici pod prisilom u teškim uslovima, dok su kineski i irski radnici na transkontinentalnoj železnici u SAD-u često stradali ili bili ozbiljno povređeni. A o industrijskoj revoluciji da i ne počinjem. Znate ono - slike male dece koja rade.

Međutim, ovo je sasvim drugačije. Ovo ne znači napredak, meni znači samo jedno. Da bih ja mogao da jedem jeftino voće i povrće ili u vreme kada kod nas ne raste, znate na šta mislim - paradajz na božićnoj trpezi, moj bližnji mora da pati. Vrlo često i da plati svojim životom. U Evropi u 21. .