Novogodišnje drvo: Od branja četinara u Gruziji, preko plantaža u Danskoj do kontejnera za otpad

Slavni danski pisac, autor nekih od najlegendarnijih priča za decu Hans Kristijan Andersen, 1884. godine objavio je zbirku Nove bajke, u kojoj se nalaze Snežna kraljica i Bajka o jelki.

U priči o malom boru, stablo neprestano teži da što brže odraste, postane posebno i bude ukrašeno, uvereno da upravo u tome leži njegova sreća. Kada ga konačno odvedu i ukrase, uživa u trenutku slave, no radost je kratkog veka jer nakon Božića biva odbačeno. Andersenove priče često nisu preterano - vedre. Primer su Devojčica sa šibicama ili Mala sirena. Ali, naravno, ne Diznijeva verzija.

Odbačene jelke

Pre sedam godina naišao sam na album "Ghost Stories for Christmas" škotskog muzičara Ejdena Mofata, na kom se nalazi pesma The Fir Tree. Kod njega je tema još mračnija. Jelku nakon praznika prvo ostavljaju u hladnoj šupi, a na kraju je porodica naseče za drva i spali.

Očigledno je da u odbačenim stablima, koje na određene datume u svim gradovima na svetu leže pored puta, ima nečeg duboko depresivnog. Mnogo bolje prolaze ona sa sela. Imaju više "sreće" i završe ponovo iskorišćena.

Dokumentarni film litvanskog redatelja Arturasa Jevdokimovasa "Life and Death of a Christmas Tree" (Život i smrt novogodišnjeg drveta) iz 2023. prati život novogodišnjeg drveta od branja četinara u Gruziji preko plantaža jela u Danskoj do njegove smrti u kontejneru za otpad.

Kako se ističe u filmu, evropska industrija novogodišnjih jelki vredi gotovo tri milijarde evra godišnje, a čak 80 odsto njih uzgaja se u Danskoj od semena prikupljenog u maloj gruzijskoj regiji Rača. Gruzijske jele narastu i do 60 metara visine, a kako bi dohvatili najbolje četinare, berači se moraju popeti na sam vrh stabla. Ponekad izgube ravnotežu i padnu. I ne prežive.

Na jednoj strani ove priče nalazimo blage Gruzijce, zavisne od tog posla kao jedinog izvora prihoda za svoje porodice, u udaljenom selu bivše članice SSSR-a, gde škola ima tek tri učenika, a pravoslavna vera predstavlja jedini bedem protiv grube i nepredvidive svakodnevice.

Zatim slede arhivski snimci iz ranih 1990-ih, u kojima pratimo mlade Marijanu i Larsa iz Danske na njihovim prvim putovanjima iza Gvozdene zavese, dok u ratom pogođenoj Gruziji istražuju izvor semena. Danas su uspešni uzgajivači sa tridesetogodišnjom tradicijom, čiji se borovi nalaze u restoranima fine kuhinje. Njihov najveći problem su jeleni koji zimi brste mlade jele.

Ljubavna priča o pivu i zanesenjacima koji ga prave

Reditelj u svojoj priči povremeno pokušava da pronađe zajedničke tačke između njih, jer obe strane pripadaju istom kontinentu i bave se istim poslom. No, čim se zagrebe ispod površine, postaje očita golema razlika u svakodnevici, stavovima i mentalitetu. Jedni pripadaju srednjoj klasi severne Evrope, dok su drugi iscrpljeni ratovima i bolnim prelazom iz komunizma u demokratiju.

Simbol novogodišnjih praznika

Kroz prizore rada berača šišarki, sezonskih drvoseča i danskih uzgajivača, dokumentarac funkcioniše kao socijalna drama, ali i kao refleksija o ceni globalne potrošnje te povezanosti ljudi različitih sredina kroz proizvod koji za mnoge predstavlja simbol zime.

Dok jedni bruje o blagdanu kao verskom činu, drugi gunđaju da je Božić postao kult konzumerizma. Jevdokimovas pokušava da razotkrije izazove, ekonomiju i ljudske priče koje stoje iza tog simbola, neprestano se dotičući pitanja globalne potrošnje i uloge lokalnih zajednica unutar velikih tržišnih mreža. Srećom, pa smo mi ove godine prve božićne ukrase ugledali već u septembru po prodavnicama.