Priča o zajedništvu poljoprivrednika koje birokrate ne uspevaju da postignu

Dvadeset i pet godina traje pokušaj trgovinskog dogovora Evropske unije i Merkosura (južnoameričkog privrednog saveza koji čine Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj). Nakon četvrt veka, zadnje vesti su da možda do njega ipak neće doći. Ipak 27 država treba da se usuglasi.

Pokušao sam da izračunam koliko je ljudi prodefilovalo kroz taj proces - državnih službenika, predstavnika gradova, industrije, institucija, radnih grupa, pregovarača, političara, nagovarača, savetnika, sekretara, državnih ili ličnih, prevodilaca, nosača kovčega, ljudi iz osiguranja oba bloka - ubacio sam u Excel i rezultat je bio… bolje da ne znate. Pomislio sam da sam negde pogrešio u zarezu. Pardon, ne ja, nego Excel.

Održiva proizvodnja hrane

I dok političari često tapkaju u mestu i ne mogu da postignu saglasnost, hilajde farmera, ribara i kuvara iz celog svijeta uspevaju da se okupe, razgovaraju i stvarno deluju zajedno. I tako već 20 godina.

Naime, davne 2004. godine održan je prvi Terra Madre u Torinu. Organizovalo ga je udruženje Slow Food, čiji je osnivač Karlo Petrini još 1986. godine, kao reakciju na rastući fenomen brze hrane i masovne, industrijske proizvodnje hrane, želeo da okupi male proizvođače, kuvare, farmere, ribare i stočare iz celog sveta kako bi razgovarali o održivoj proizvodnji i očuvanju lokalnih tradicija. Ideja pokreta je očuvanje kulture, tradicije, bioraznolikosti i poštene proizvodnje hrane.

Bilo je 5.000 ljudi iz desetina zemalja. Pre dve godine bilo je 300 hiljada ljudi iz 120 zemalja. Dakle, ako ljudi imaju isti cilj pokazuje se da zajedništvo i praktična saradnja mogu da funkcionišu i i kada birokrate zakažu.

Možda da izbacimo političare iz jednačine. "Politika je vođenje javnih poslova za privatnu korist", rekao je američki pisac Embrouz Birs, pre skoro dva veka.

Pokret Slow Food zasniva se na tri principa. Dobra, čista i pravedna hrana. Dobra hrana je ukusna, kvalitetna i proizvedena tradicionalno, a ne industrijski. Čista hrana mora biti proizvedena ekološki i održivo, uz očuvanje zemljišta, vode i ekosistema. Pravedna hrana znači da su proizvođači pošteno plaćeni, a prehrambeni sistem pravedan prema svima.

Danas organizuju tri kontinentalna Terra Madre susreta, u Evropi, Americi i Aziji-Pacifiku, posvećena lokalnoj hrani, održivoj proizvodnji i zajednicama proizvođača. Centralni, svetski skup i dalje se održava u Torinu kao poveznica svih regionalnih inicijativa.

Slavni italijanski reditelj Ermano Olmi, čiji je igrani klasik "Stablo za klompe“, jedan od onih "najboljih filmova ikada, a koje niko nije gledao“ bio je prisutan 2006. i 2008. sa nekoliko filmskih ekipa. I snimio dokumentarni film zvan "Terra Madre“ (2009.)

Zanimljiv spoj avanture, rokerske kreativnosti i vinske filozofije

U svom filmu, on preispituje da li je Slow Food pronašao domišljat način za rešavanje globalnih problema poput klimatskih promena i gladi. On se u filmu koncentrisao na ljude, ne na političare nego na male uzgajivače, stočare, vinare i pekare, koji svakodnevnim radom održavaju ono što bi se moglo nazvati - dušom zemlje.

U srednjem delu filma prati niz poljoprivrednika i porodica iz različitih delova sveta - Italije, Indije, Perua, Tanzanije i Kine. Ti segmenti prikazuju njihovu svakodnevicu, rad, odnos prema zemlji i hrani, pa su snimljeni u kontemplativnom, dokumentarno-poetskom stilu, bez naracije ili pak s minimalnim komentarom. Meditativno gledanje kako drugi ljudi rade na njivi ili u štali, dok ja jedem "zdravi" čips od sočiva neke (multi)nacionalne korporacije.

Zarazni idealizam

I dok sam pokušavao u tim lošim pikselima da razaznam gde se trenutno nalazimo ili pak o čemu se zapravo "radi u filmu“, idealizam koji je izbijao iz svake rečenice ljudi koji su prikazani u filmu, bio je zarazan, čak i opijajući. Mogao sam da ih slušam danima.

Zapisivao sam njihove ideje, hteo da ih podelim sa svima koji bi imali volje da me poslušaju. Ali kada se završio, setio sam se kako danas, 16 godina kasnije, stvari se nisu promenile na bolje nego na gore. Čini se da većina ne želi da jede zdravo i nije nas zapravo briga da li naš "komšija" ima šta da stavi na sto. Možda je sve samo privid. Loše uvežbana, lažna empatija.