Senzacionalistički dokumentarac koji propituje ekološke posledice ribolova

Glavna premisa filma "Morska zavera" ("Seaspiracy“), premijerno prikazanog u vreme COVID pandemije, kada je gotovo svaki razgovor lako kliznuo u teorije zavere, je tvrdnja da je najveći problem za očuvanje okeana upravo u destruktivnim praksama globalne ribarske industrije.

Plastika ili planeta? Globalni je projekat Nacionalne geografije (National Geographic) s ciljem podizanja svesti o ogromnim količinama plastike koje završavaju u morima i okeanima, uz poziv na smanjenje korišćenja jednokratne.

Veliko pacifičko ostrvo smeća

Svake godine čak devet miliona tona plastike završi u okeanima. Tragovi mikroplastike pronađeni su u 114 vrsta vodenih životinja, a čak 700 morskih vrsta jede je ili je dolazilo u dodir s njom.

Pretpostavljam da ste već čuli za Veliko pacifičko ostrvo smeća (Great Pacific Garbage Patch), veliku gomilu morskog otpada, prvenstveno plastike, koja pluta između Kalifornije i Havaja.

Procenjuje se da zauzima površinu veću od Francuske, Nemačke i Španije zajedno. Ipak, reč nije o čvrstoj masi, nego o gustoj supi mikročestica i većih komada plastike koju morske struje drže koncentrisanom.

I dok je to ostrvo postalo globalni simbol zagađenja plastikom, ovaj film pokušava da pokaže kako je to tek vrh ledenog brega.

Radnja filma prati reditelja Alija Tabricija dok putuje širom sveta i istražuje kako industrijski ribolov uništava okeane. Prikazuje se uništavanje koralnih grebena, masovni ulov riba, korišćenje ribljih jaja u farmaceutskoj i prehrambenoj industriji te velike količine otpada koje ribari bacaju u more.

Posebna pažnja se posvećuje problemu ilegalnog ribolova i njegovim katastrofalnim posledicama za morske resurse. Film oštro kritikuje marketinške etikete poput "održivog ribarstva", smatrajući ih zavaravajućima za potrošače.

Bavi se i problemom plastičnog zagađenja iz same ribarske industrije, od mreža do drugog otpada koji ozbiljno ugrožava morski život. Film ide toliko daleko da proziva neke od poznatih organizacija za zaštitu životne sredine zbog neaktivnosti, pa čak i učesnikom u održavanju statusa quo.

Reditelj se nekoliko puta puta nađe u "smrtnoj“ opasnosti, a ono što započinje kao priča o proučavanju otpada u okeanu vrlo brzo se pretvori u trilerski obilazak brojnih stanica širom sveta. Jednoj opasnijoj od druge.

Ovaj Netfliks-ov dokumentarac je pre svega šokantan, a ako nakon svih tih odsečenih peraja, plastike u okeanu, zaklanih kitova na Farskim ostrva i robova na Tajlandu, reditelj ne uspe barem da vas zaintrigira za temu, onda vas sigurno neće podstaći na razmišljanje o nužnim promenama kako bi budući naraštaji uopšte imali gde da žive.

Kako se francuski poljoprivrednici bore za opstanak malih porodičnih farmi?

Ali svi dokumentarci koji imaju nekakvu agendu su problematični, prije svega jer žele da vas uvere kako je sve zabeleženo i istinito, stoga, ako vas zaintrigira tema kojom se bavi, možda je najbolje da proverite podatke s kojima barata.

A ako ne, uvek imate novu temu za razgovor na poridičnim roštiljima. Bez obzira koju stranu Tabricijeve priče odlučite da prihvatite, a dilema je - za ili protiv konzumacije ribe i morskih plodova. I da ne bude zabune, opcija protiv ne uključuje prebacivanje isključivo na kopneno meso.

Kritike i pohvale

Film je naišao na brojne kritike stručnjaka iz područja morskih nauka i i ribarstva, koji mu zameraju pojednostavljivanje kompleksnih ekoloških procesa, netačnost nekih podataka i senzacionalistički pristup.

Optužen je za generalizovanje i crno-beo prikaz industrije, pri čemu zanemaruje regionalne razlike, napore ribarskih zajednica i napredak u regulaciji ribarstva.

Previše tema je pokušao Tabrici da ugura u svoj film, pa često skače s jedne teme na drugu, nedovoljno ih razradivši, što na kraju rezultira dokumentarcem koji više pokušava da zapanji nego da obrazuje.

Umesto strukturisanog uvida u globalne probleme ribarstva, dobili smo kolaž šokantnih slika i tvrdnji koje ostavljaju snažan utisak, ali često bez konteksta, provere i dublje analize.