Strastveno putovanje lovaca na egzotično voće širom planete

Znatiželja je ubila mačku, kaže stara izreka. Ili vas je naterala da probate voće koje niste imali prilike da vidite na lokalnoj pijaci i supermarketu. Na primer, pitaja, žuta ili crvena. Crvena ima ukus brašnaste kruške koja se nada da će postati nezreo kivi. Žuta je, s druge strane, slatka rapsodija ukusa.

Durian, mangosteen, jackfruit, longan, sapodilla, salak. Ili možda kanistel, chempedak. Sve su to imena koja sam zapisao na papir dok sam gledao dokumentarni film "Lovci na voće" (The Fruit Hunters) iz 2012. godine, reditelja Junga Čanga, zasnovanog na istoimenoj knjizi Adama Golnera, koji istražuje svet egzotičnog voća i ljudi koji im posvećuju život.

Durian - kralj voća u jugoistočnoj Aziji

Film počinje okupljanjem Međunarodnog saveta za retko voće (RFCI) u Homesteadu na Floridi. RCFI je međunarodna neprofitna organizacija osnovana 1955. godine. Njena glavna misija je da promoviše kultivaciju, širenje i obrazovanje retkih tropskih i suptropskih voćaka širom sveta, posebno u klimatski pogodnim regionima.

I tu kreće priča o durianu. Durian se često naziva "kraljem voća" u jugoistočnoj Aziji i poznat je po jakom, karakterističnom mirisu i okusu koji mnogi obožavaju ili mrze.

Zatvoreni nepoznati svet vrhunskih somelijera

Oni kojima ne prija, kažu da ima okus po trulim jajima, sumporu i luku. Zbog svog mirisa, durian je zabranjen u mnogim javnim prostorima, poput hotela i javnog prevoza.

S druge strane, oni koji ga vole opisuju njegov bogat, kremast i sladak ukus, sa blagim notama badema, vanile, karamele i ponekad blagom gorčinom. Tekstura mu je kremasta i meka, skoro kao puter ili krem, što ga čini posebnim gastronomskim doživljajem.

U mnogim zajednicama u jugoistočnoj Aziji, posebno u ruralnim oblastima, ljudi se često okupljaju ispod drveta durijana kada plodovi sazrevaju i padaju prirodno, i jedu ih zajedno sveže. Ova tradicija okupljanja oko drveta i zajedničkog jedenja durijana ima duboku društvenu i kulturnu vrednost - to je trenutak zajedništva i deljenja, povezan sa prirodom i ciklusima plodnosti.

I to je tek prva priča o voćki. Od džungle Malezije, preko planina Centralne Amerike, do pijaca u Bangkoku, bašta u Italiji i botaničkih kolekcija u SAD, pratimo botaničare, uzgajivače, kolekcionare i obične entuzijaste koji putuju svetom u potrazi za najneobičnijim i najređim plodovima.

I svi pričaju pesme o voću. Sve su to pesnici koji okuse voće na tako sladak način da su mi pljuvačne žlezde sve vreme slale signale. Slušajući kako ljudi opisuju ukuse raznih vrsta voća, želeo sam da ih probam.

Pa sam počeo da ih zapisujem i pretražujem po internetu. Ako niste znali, imamo ih i na prodaju.

Film kombinuje dokumentarni stil sa poetskim prikazima, koristeći usporene snimke, muziku i pomalo sanjivu atmosferu kako bi uhvatio lepotu i raznolikost voća kao kulturnog i prirodnog fenomena.

Filozofija o biodiverzitetu

Pun metafora o detinjstvu, identitetu i sećanju, film se ponekad oseća kao strastveni vodič za učenje o drugim kulturama. Filozofija o biodiverzitetu koja izgleda kao sat i po čitanja latinoameričkih pesama.

Neizbežno se javlja zabrinutost za životnu sredinu, od drvoseča koje prete određenim vrstama na Borneu do globalne dominacije jedne sorte banane (Kavendiš op.a.) čineći ovo sveprisutno voće iznenađujuće ranjivim na izumiranje.

Ali reditelj Čang ne obraća previše pažnje na ove teške teme, jer ovo nije klasičan dokumentarac koji želi da osvesti gledaoce o ekološkim problemima. Ovo je vizuelno upečatljiv film, pun emotivnih hedonista. Ali pretpostavljam da su takvi ljubitelji egzotičnog voća kada kažu stvari poput: "Kada probam voće koje nikada ranije nisam probao, kao da sam otkrio novi kontinent."