Svakodnevno bacimo oko milijardu obroka jestive hrane

Za Badnje veče posno: pohovani šaran ili u rerni sa pirinčem i sosom. Ili smuđ. Krompir salata. A onda sutradan pečena kobasica. Sup, bistra. Kuvano i sos od paradajza. Pečenje, jer jedan od članova familija ne jede piletinu. Koju nekad zameni patka. Ili je obrnuto? Krompir. Restani ili pečeni. Uvek kesteni. Francuska salata. Ren, naribani, kako bi pročistio sinuse. Sarma. Paprike punjene sirom. I sigurno sam nešto zaboravio.

A onda medenjaci. Oblatne. Bela pita. Žerbo kocke. Dedin brk. Salama. Trouglovi sa lešncima. A(n)rabela. Rolade. London štanglice Ruske kape. Mađarica. Šape. Breskve. Linzeri. Medena pita. Nije ovo nastavak Balaševićeve "Al' se nekad dobro jelo". Ovo je praznični jelovnik moje porodice.

A ima nas petoro, nekih godina šest.

Hrana nakon praznika

Svake godine baci se oko 25-30% proizvedene hrane, što iznosi približno 1,6 milijardi tona. Prema UN-u, to odgovara milijardi obroka dnevno, dovoljno da svakom od ljudi koji gladuju obezbedimo 1,3 obroka.

Dok sam tražio podatke o tome koliko se hrane baci nakon praznika, našao sam, između ostalog na brojne informacije zbog kojih sam pomislio: Dobro je što Božić dolazi samo jednom godišnje. Brojna istraživanja pokazuju da svako od nas generiše u proseku dodatnih 650 kg emisija CO2 i 30% otpada tokom praznika.

Od njive do deponije: U Srbiji se godišnje baci oko 247 hiljada tona hrane

Veliki deo toga rezultat je kupovine previše hrane. Svake godine bacamo oko 88 miliona tona hrane vredne 132 milijarde evra.

Film rediteljskog dua En Čej i Nari Kaj iz 2017. godine, "Wasted! The Story of Food Waste", istražuje globalni problem bacanja hrane. Pokojni Entoni Burden, poznati šef kuvanja, putopisac i televizijski voditelj, pojavljuje se kao središnja figura i vodič kroz priču, deleći svoja iskustva i stavove o hrani, kulturi ishrane i održivosti.

Pokušavaju oni da približe svima nama sa ove strane ekrana ozbiljnost problema rasipanja hrane, ali i mogućnosti promena u potrošačkim navikama i prehrambenoj industriji. Kroz susrete sa kuvarima, proizvođačima, aktivistima i naučnicima, Burden prikazuje kako različiti delovi lanca hrane mogu da doprinesu rešenju jednog od najvećih, a ujedno i najlakše rešivih problema savremenog sveta.

Vodi nas on na proputovanje od luksuznih restorana do polja, pijaca, industrijskih pogona i narodnih kuhinja, a zatim se radnja dalje razvija kroz priča o tome gde i zašto nastaje otpad. Prikazuje nam kako se hrana baca već na poljima zbog estetskih standarda. Povrće koje je "krivog" oblika ili veličine nikada ne stigne do prodavnica. Film jasno pokazuje da bacanje hrane nije posledica gladi ili siromaštva, već ekonomskih pravila i navika potrošača.

Novogodišnje drvo: Od branja četinara u Gruziji, preko plantaža u Danskoj do kontejnera za otpad

A tu je i deo posvećen je šefovima kuvanja koji pokušavaju da promene način razmišljanja o otpadu. Poznati kuvari poput Dana Barbera, Masima Boture i drugih predstavljeni su kroz konkretne primere kuvanja od ostataka, "nepoželjnih" delova namirnica i hrane koja bi inače završila u smeću.

Prehrambeni lanac

Autorke ne nude jedno veliko rešenje, već niz malih, izvedivih koraka - od kuhinje i restorana do politike i industrije. Prikazuju celi prehrambeni lanac, od inicijativa koje višak hrane iz restorana i trgovina distribuiraju onima kojima je potreban, do apsurda sistema u kom je bacanje hrane često lakše nego njena redistribucija.

Bačena hrana u njihovoj viziji postaje tako simbol izgubljene energije, vode, rada i novca. Ili kako bi jedan od aktera ponudio optimistično rešenje rečima “Nije ovo tako teško, ljudi, možemo to da uradimo, samo ako pokušamo!“.