Zelena laž: Manipulacija potrošača koja se krije iza nalepnice s oznakom BIO

Govore mi da mogu da spasem svet. Orangutane, delfine, okeane, kišne šume, pa čak i čovečanstvo, a sve što treba da učinim je da kupim održive proizvode. Ali to je laž.

Ovo je citat reditelja Vernera Botea, svojevrsna misao vodilja njegovog filma "Zelena laž" (u originalu "Die grüne Lüge"), koji je snimio s novinarkom Katrin Hartman, a koji se bavi greenwashingom - lažnim predstavljanjem proizvoda kao ekološki prihvatljivih, dok se zapravo radi o manipulaciji potrošača kroz tvrdnje o održivosti.

Lažne zelene strategije

Usmereni na istraživanje kako globalne korporacije koriste marketing i zelene strategije da se predstave kao odgovorne, autori prikazuju kako u stvarnosti njihove prakse ostaju štetne za životnu sredinu.

Film se bavi analizom kako proizvodi koji se reklamiraju kao prihvatljivi, poput održivo uzgajanih proizvoda, bioenergenata ili recikliranih materijala, često dolaze iz industrija koje imaju ozbiljan negativan uticaj na životnu sredinu, a pritom ostvaruju profit na račun neinformisanih potrošača.

Jedan od najupečatljivijih segmenata u filmu odnosi se na promociju biogoriva, gde se pokazuje se reklamiraju kao ekološki prihvatljiva, dok zapravo mogu da uzrokuju ogromnu štetu životnoj sredini, uključujući uništavanje šuma i krčenje zemljišta u tropskim područjima.

Regenerativna poljoprivreda rešenje je za klimatske promene?

Prateći trag "korporativnih zelenih laži“, autori nas vode do mesta najkatastrofalnijih tragedija, uključujući ogroman uticaj naftnog zagađenja koje je BP (British Petrol) prouzrokovao na Grand Ajlu usled curenja nafte s platforme Deepwater Horizon, razmere požara u prašumama koje su izazvale korporacije palminog ulja u Indoneziji, te razorne posledice uzgoja stoke na domorodačke narode u Brazilu.

Verner Bote je austrijski filmski reditelj i dokumentarista poznat po svojim istraživačkim filmovima u kojima se bavi temama životne sredine, potrošnje i korporativnih politika. Njegov najpoznatiji film, "Planeta plastike" (2009), bavio se problematikom globalne zagađenosti plastikom i njenim posledicama na životnu sredinu i ljudsko zdravlje.

Osim razgovora sa naulnicima, filozofa Noama Čomskog ili aktiviste Raja Patela, koji raskrinkavanju greenwashing, u filmu autori intervjuišu i korporacije koje se bave proizvodnjom ekoloških proizvoda te donose uvide u njihove stvarne prakse i motive.

Postojeće tržišne prakse

Mnogi su kritičari pohvalili način na koji film izaziva kritičko razmišljanje o svakodnevnim potrošačkim navikama, usmeravajući publiku na stvarne ekološke i socijalne posledice njihove potrošnje. Kroz konkretne primere, uspeva da osnaži svest o važnosti pažljivog razmatranja ne samo onoga što kupujemo, već i o skrivenim istinama koje se nalaze iza sličnih ekoloških oznaka.

Negativne kritike odnosile su se na pesimističan ton filma, kao i da ne nudi konkretna alternativna rešenja, ne naglašavajući dovoljno pozitivan uticaj koji zelene inicijative mogu imati, već uglavnom pokazuje tamnu stranu potrošnje.

Za razliku od brojnih filmova koji se oslanjaju na ideju da ponašanje potrošača može da poboljša svet, "Zelena laž" ističe nužnost usvajanja novih zakonodavnih rešenja.