Živo zemljište - temelj prehrambene i nutritivne sigurnosti

Pre nego što su nemački hemičar Fric Haber i inženjer Karl Boš početkom 20. veka razvili industrijski proces sinteze amonijaka (NH₃) iz azota i vodonika, čovečanstvo je zavisilo od ograničenih prirodnih izvora azota. Njihov izum nakon Prvog svetskog rata sprečio je glad i omogućio preživljavanje miliona ljudi.

Razvijajući Haber–Boš proces, kojim se amonijak proizvodi iz gotovo neiscrpnog azota iz vazduha, omogućena je masovna proizvodnja veštačkih đubriva koja je višestruko povećala prinose hrane i svetu nakon tog krvavog sukoba omogućila rast populacije.

Taj isti amonijak tokom već spomenutog rata mogao se hemijski prerađivati u nitrate za eksplozive, što pokazuje dvostruku važnost ovog izuma - za proizvodnju hrane i ratnu industriju.

Kosti, guano i čileanski nitrati

Pre tog otkrića, polja su se đubrila stajnjakom, kompostom, pepelom, ljudskim izmetom, mlevenim kostima (životinja i ljudi), a uvozili su se i guano (prirodno đubrivo od osušenog izmeta morskih ptica, šišmiša i foka) te čileanski nitrati (prirodni mineralni nitrati iz pustinje Atakama u Čileu) kao glavni izvori azota.

Guano je bio toliko strateški važan da je doveo do sukoba u Latinskoj Americi, ali pojavom veštačkih đubriva izgubio je globalni značaj.

Naša zemljišta podržavaju 95 odsto ukupne proizvodnje hrane, kažu autori dokumentarnog filma "Živo zemljište" (Living Soil), a do 2060. godine od naših će se zemljišta tražiti da nam daju onoliko hrane koliko smo konzumirali u poslednjih 500 godina. Tla koja filtriraju našu vodu, jedan su od najisplativijih rezervoara za vezivanje ugljenika i temelj za bioraznolikost.

Rediteljka filma je Čelsi Majers (Chelsea Myers), ali film je ovo Instituta za zdravlje zemljišta (Soil Health Institute-a), globalne neprofitne organizacije čija je misija očuvanje i unapređenje vitalnosti i produktivnosti zemljišta putem naučnog istraživanja. Institut sprovodi naučna istraživanja za poboljšanje kvaliteta tla i razvija nove metode za njegovu procenu, uz edukativne programe i podršku poljoprivrednicima u primeni održivih praksi.

Njihova strategija poboljšanja zdravlja zemljišta, kažu, povećava efikasnost proizvodnje, prinos, otpornost na sušu, dostupnost hranljivih materija, kvalitet vode, sekvestraciju ugljenika i otpornost na bolesti. Ipak, danas se manje od pet odsto obradivih površina u SAD-u obrađuje korišćenjem osnovne prakse zaštite tla - pokrovnih useva.

Studija koju su sproveli na 100 farmi u SAD-u pokazala je da poljoprivrednici koji su primenjivali prakse poput pokrovnih useva i smanjenog oranja povećavaju neto prihod za 52 dolara po hektaru za kukuruz i 45 dolara za soju, uz smanjenje troškova proizvodnje i povećanje prinosa.

Film počinje crno-belim snimcima poljoprivrednika sa početka prošlog veka koji oru, žanju i kopaju, a potom sledi govor američkog predsjednika Frenklina Delano Ruzvelta iz 1936. godine o posledicama suše koja je pogodila Srednji zapad SAD-a, poznatu kao Velika prašina (Dust Bowl).

Priča o nastanku trezora sudnjeg dana - globalnog skladišta semena

Zatim pratimo rad farmera i naučnika koji primenjuju regenerativne poljoprivredne prakse za poboljšanje kvaliteta zemljišta i dugoročnu plodnost zemljišta. Kroz lične priče i primere iz stvarnog života ilustrovano je kako ove prakse mogu povećati prinos useva, smanjiti potrebu za hemijskim đubrivima i pesticidima te doprineti borbi protiv klimatskih promena.

Održive poljoprivredne prakse

Film je ceo dostupan na YouTubeu i nudi odgovore na pitanja u vezi sa mogućnošću hranjenja devet milijardi ljudi uz primenu održivih poljoprivrednih praksi.

Prema World Resources Institute, globalno se godišnje gubi oko 1,3 milijarde tona hrane, što je približno trećina ukupne proizvodnje. Smanjenje tih gubitaka moglo bi značajno povećati dostupnost hrane bez potrebe za dodatnom proizvodnjom.

Održiva poljoprivreda, kaže National Geographic, uključuje preciznu primenu vode i đubriva, što smanjuje otpad i povećava efikasnost. Na primer, korišćenje sistema za precizno navodnjavanje može da smanji potrošnju vode za 30-50 odsto.

Iako postoje izazovi, integrisanim pristupom koji uključuje održive poljoprivredne prakse, smanjenje gubitaka hrane, optimizaciju resursa, promenu prehrambenih navika i podršku politikama, kažu, da je moguće nahraniti devet milijardi ljudi do 2050. godine. Ko doživi, svedočiće.