Zavod za smeštaj odraslih lica "Male pčelice" teži tome da postane samoodrživ. To uspevaju zahvaljujući poljoprivredi, koja je i terapija za korisnike. Godišnje uštede 26 miliona dinara, jer većinu hrane sami proizvode.
Njih zovu korisnici ustanove socijalne zaštite koji žive u Zavodu za smeštaj odraslih lica "Male pčelice" u predgrađu Kragujevca. Iza ovog rogobatnog administrativnog naziva stoji preko 900 ljudi, sa imenom i prezimenom i bolestima duše, koji su ovih dana ubrali svoje prve plodove iz plastenika. Paradajz, krastavci i paprika koriste se u zavodskoj kuhinji, a njima je poljoprivreda deo terapije.
Zavod za smeštaj odraslih lica "Male pčelice" najveća je ustanova ove vrste na Balkanu i jedina iz kategorije koja teži tome da postane samoodrživa. To uspevaju zahvaljujući poljoprivredi. Godišnje uštede 26 miliona dinara, jer većinu hrane sami proizvode. Zaposlenima na ekonomiji zavoda pomažu i korisnici kojima to zdravstveno stanje dozvoljava. Ujedno je to i njihova, takozvana okupaciona terapija.
Na 18 ari pod plastenicima gaje povrće. Prošle godine, kada smo ih posetili, plastenici su bili tek montirani i prazni. Tada su nam puni nade pričali kakvi su im planovi i šta će sve posaditi. Pre nekoliko dana dočekali su svoj prvi rod, a po svemu sudeći imaće još dosta dana berbe. "Zadovoljna sam i duša mi je ispunjena. Rad mi pomaže, a i naši iz Zavoda jedva čekaju da probaju sve sa našeg imanja", priča nam Mira dok ređa krastavce u gajbice.
Njena prijateljica Valentina Ilić takođe radi u plastenicima. Ona iskusno zna da zakida zaperke na paradajzu, zaliva papriku i plevi korov, jer se trude da što manje hemije koriste. "Sa sela sam i kod kuće sam radila na poljoprivredi. Ništa mi nije teško ovde da radim. To me opušta i zadovoljstvo mi je kad ujutru dođem i vidim da su plodovi sve krupniji i zreliji", kaže Valentina.
O tome šta za korisnike znači rad na imanju priča Jelena Keljević. Ona je instruktorka za radnu terapiju i kaže da se u rad na imanju uključuju oni za koje se proceni da to mogu i naravno samo ako oni to žele.
"Naš stručni tim proceni čije zdravstveno stanje dozvoljava ovaj vid radne terapije. Glavni kriterijum je da oni to hoće. Neki ne žele u plastenik, pa se odluče za pravljenje keramike ili stolarsku radionicu. Rade zajedno sa zaposlenima od ponedeljka do petka i to u proseku oko četiri sata dnevno. Ako im je naporno, mogu da odu kad hoće, ali to se retko dešava, jer zaista vole rad u plastenicima", kaže Jelena.
Rasad za plastenike su takođe sami proizveli, kao i 10.000 struka cveća, kojim su ulepšali veliko dvorište Zavoda. Ekonomija se meri se hektarima. Tačnije 23 hektara. Osim povrća, koje sve završi u njihovoj kuhinji, gaje i ratarske kulture i domaće životinje. Hleb i meso ne kupuju. Nenad Banković, agronom Zavoda, brine se da svaka gajena kultura da najbolje prinose. On vodi računa da se ispoštuju rokovi setve, sadnje, prihrane i žetve.
Uz pomoć poljoprivrede ova socijalna ustanova teži samoodrživosti. "Na našoj ekonomiji proizvodimo 50 odsto hrane koja nam je potrebna. Sve što proizvedemo odlazi u našu kuhinju. Mi hranimo preko 1.000 ljudi. Svakog dana ovde se sprema 3.000 obroka i to je značajan novac koji nam stiže iz budžeta, odnosno od građana. Zato smo odlučili da štedimo, ali ne na klasičan način, da zakidamo tamo gde ne treba, već da sami proizvedemo sve što možemo. Svaki naš plastenik daće nam po pet tona povrća", kaže dr Vladica Stanojević, direktor Zavoda za smeštaj odraslih "Male pčelice".
Tagovi
Autorka
