Postoji li TomTato - biljka na kojoj istovremeno rodi krompir i paradajz?

Britanska kompanija Thompson and Morgan izazvala je veliku pažnju javnosti objavom da je proizvela biljku koja istovremeno daje plodove krompira i paradajze. Reč je o tzv. "TomTatu", biljci nastaloj kalemljenjem paradajza na krompir, a ne o genetski modifikovanom organizmu (GMO), što su tvorci naglasili od samog početka. Fotografije i video materijali trebali su da potvrde ovaj neuobičajen spoj, ali mnogi su i dalje ostali skeptični.

Ovu vest su prenijeli brojni portali, a foodfacts.news se obratio stručnjacima iz područja povrtarstva kako bismo saznali da li je tako nešto zaista moguće.

Ukrštanje u povrtarstvu, praksa stara više od veka

Vanredna prof. dr sc. Sanja Fabek Uher s Agronomskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu ističe kako je spajanje dve vrste kroz ukrštanje poznato u proizvodnji povrća već decenijama. "Prvi takvi pokušaji zabeleženi su 1920-ih u Japanu i Koreji, kada su lubenice kalemljene na tikvice kako bi se povećala otpornost na stresne uslove. Danas je veliki deo povrća na tržištu proizveden upravo ukrštanjem, uključujući paradajz, lubenicu, krastavac, dinju, papriku i patlidžan", kaže Fabek Uher.

Pojašnjava kako je ukrštanje paradajza na krompir logičan pokušaj jer obe vrste pripadaju istoj botaničkoj porodici. Međutim, upozorava i na izazove: "Potrebno je pažljivo birati kombinacije podloge i plemke jer može doći do njihove inkompatibilnosti, kao i do povećane osetljivosti na bolesti i štetočine."

Sama proizvodnja ukršenog rasada složenija je i skuplja jer zahteva dvostruki proizvodni proces, precizno usklađivanje setve i mnogo ručnog rada.

"Nije ništa novo, ali ima smisla"

Slično razmišlja i prof. d. sc. Nada Parađiković, penzionisana profesorica Fakulteta agrobiotehničkih nauka u Osijeku, koja naglašava da ovakvi pokušaji nisu nikakva novost. "Takva biljka može da ima smisla u hobi proizvodnji, ali i kao način da se smanji fiziološki stres u uslovima lošeg kvaliteta vode za zalivanje. Postoji i nekoliko naučnih radova koji potvrđuju da je spajanje paradajza i krompira izvodivo".

Prof. dr sc. Tomislav Vinković s Fakulteta Agrobiotehničkih nauka Osijek takođe ističe kako je navedeno istina. "Dakle, moguće je na istoj biljci dobiti krtole krompira i plodove paradajza, pa se takva tehnika uzgoja uglavnom bazira na tehnici kalemljenja", pojašnjava.

Naime, kao kod voćnih vrsta, i kod povrća je moguće primijeniti kalemljenje te u tu svrhu jedna biljna vrsta ili podvrsta služi kao podloga (zbog bujnosti i razvijenosti korena) dok je druga plemka (nosi svojstvo rodnosti). Prema tome, kaže Vinković, samo je potrebno imati kompatibilne biljne vrste, a najčešće je dovoljno da su iz iste botaničke porodice koje se tada mogu kalemiti jedna na drugu.

Ipak, upozorava kako treba imati na umu da kalemljenje može dovesti do pojave neželjenih bioaktivnih komponenata koje sintetiše podloga, a koje se mogu transporotovati u plemku i njene plodove, ali i obrnuto.

Moguće su neželjene posljedice

"Prema tome, iako se ovde ne radi o genetskoj modifikaciji nego o tehnici uzgoja, odnosno kalemljenju (eng. grafting), svejedno može doći do neželjenih posledica te prisutnosti neočekivanih bioaktivnih komponenata kao i promene u metaboličkim profilima kod delova biljaka (plodovi, listovi, krtole i slično) koje tada koristimo kao hranu", kaže Vinković i dodaje:

"Prema tome, sve novo što nam stiže na sto, a rezultat je primene različitih agronomskih tehnika ili njihovih kombinacija, potrebno je prvo podvrgnuti detaljnim analizama kako bismo se uverili da je sam krajnji proizvod zaista siguran za ljudsku ishranu".

Na kraju, naš sagovornik zaključuje da ukrštanje različitih biljnih vrsta kao što je to slučaj kod paradajza i krompira, najčešće neće rezultirati povećanjem prinosa što je zapravo i cilj ove tehnike uzgoja. "Upravo će prinos, kvalitet i sigurnost takvih plodova ili drugih tehnološki vrednih delova biljke zapravo uslovljavati pojavu takvih biljaka u budućnosti kao i njihov opstanak na tržištu", poručio je.

Dakle, tvrdnja postoji li "TomTato" je tačna. Nije čudo moderne biotehnologije niti GMO eksperiment, nego rezultat vekovima poznate hortikulturne tehnike kalemljenja. Struka potvrđuje da je uzgoj takve biljke moguć, ali on je složen, zahtevan i neretko skuplji od standardnog. Dok u komercijalnoj proizvodnji ovakav pristup za sada nema većeg značaja, u hobi uzgoju i u edukativne svrhe može biti atraktivan i koristan primer kako nauka i praksa mogu da spoje dve naizgled nespojive kulture.