Kupujte kod lokalnih proizvođača

Kampanje da potrošači kupuju lokalne proizvode sa sela kako bi pomogli domaću poljoprivredu, vodile su se u više navrata u Srbiji. Kako tvrde domaćini, to nije imalo odjeka i ponovo apeluju na potrošače da umesto da posećuju markete upoznaju lokalne proizvođače iz svog neposrednog okruženja. Tako će kupci iz grada saznati koji to problemi tište poljoprivrednike, od visokih ulaganja do niske cene robe koje ubiraju sa svojih njiva.

Umesto prodavnice, pravo na seoski prag

Takozvanim sitnim proizvođačima, koji sami nalaze tržište i bore se za svaku mušteriju, odgovaralo bi kada bi se kupci orijentisali na domaćine iz svog neposrednog okruženja. Koliko - toliko bi ublažili muku sa nesigurnim tržištem i smanjili troškove transporta robe do tržnica i pijaca.

"Ne da apelujem, nego preklinjem. Kada bi taj trend zaživeo, bolje bi bilo obema stranama. Ljudi iz grada bi jeli domaće i proverene proizvode, a seljaci koji svaštare na manjim parcelama imali bi sigurne mušterije, pa samim tim i prihod. Bili bi svi zdraviji i psihički i fizički. Bolje je to nego pazariti u marketima robu koja stiže i iz inostranstva i kojoj često ne znamo ni poreklo", kaže Ljubiša Simović, iz sela Kamenica kod Kragujevca.

Za put do Beograda 10 tegli džema

Gotovo da ne postoji poljoprivrednik s kojim smo razgovarali, a koji ne bi prihvatio ovakav koncept.

"Porodica iz grada, koja ima svog lokalnog dobavljača, lišena je mnogih problema i dilema. Kad stekne poverenje više ne mora da brine šta u stvari jede. Ja proizvodim zimnicu i prodajem je na sajmovima. Recimo, iz Krive Reke moram da dođem do Kragujevca ili Beograda da bih uzeo neki dinar, dok ljudi iz meni bližih gradova kupuju industrijske proizvode", kaže Saša Tomić iz Krive Reke podno Kopaonika.

Tomić kaže da bi takozvana kupovina na kućnom pragu imala dvostruku korist.

"Nacija bi bila zdravija, a poljoprivrednici stabilniji. Da bih isplatio put do Beograda moram da prodam bar deset tegli džema. Gledao sam na stranim televizijama kako porodice idu na farme koje su im blizu i naručuju sve što im treba. Dođu i kaparišu robu, ili kažu, hoću meso od tog, i tog teleta. Na licu mesta on vidi čime se to hrani, kako se gaji i siguran je šta uzima. Tako može i kod nas. Samo kad bi neki marketing to malo pogurao", dodaje Tomić.

Kako je to izgledalo 90-ih godina

Ovakav koncept trgovine kratko je zaživeo devedesetih godina prošlog veka, ali više silom prilika, nego zbog zdravog rezona. Zoran Mijailović iz okoline Kragujevca kaže da je ekonomska kriza tada naterala građane da se snabdevaju kod lokalnih domaćina. Mleka, sira i kajmaka nije bilo u prodavnicama, pa su kupci dolazili na imanje.

"Novčanici tada nisu bili prepuni, pa je kupcima odgovaralo da plaćaju na poček. Moje komšije su prodavale voće, povrće i meso na isti način. Da je bilo normalno vreme tada, to bi izgledalo kao zdrava ekonomija. Sada, nama se često ne isplati ni da odemo do pijace. Doterate sto kilograma krompira i platite kvitu. Prodate 10 kilograma, pa sutradan na onih 90 opet platite kvitu. I plus zakup tezge, pa vi izračunajte koliko ja moram da prodam dnevno robe da bih bio na nuli, priča Mijailović.

Mijailović još kaže da su tada porodice dolazile na selo i kupovale bukvalno sve što im treba za ishranu, od brašna do čvaraka. Priznaje da je bilo teško vreme koje je nekako moralo da se preživi, ali iz ove perspektive, takav sistem bi mogao ponovo da se uspostavi.

Foto: Biljana Nenković