Tijana Žunić je imala ogromnu želju da na našim prostorima, najpre za svoju porodicu, napravi puter nalik onom koji se izrađuje u Francuskoj. Najveći problem bio je pronaći kvalitetnu sirovinu, to jest pavlaku bez koje je nemoguće napraviti proizvod, a to je uspela nakon šest meseci.
Zahvaljujući posvećenosti i velikoj želji jedne žene, danas se u srcu Beograda svakoga dana proizvodi pravi domaći maslac. Ono što je u početku možda delovalo nemoguće, vrlo brzo je postalo sasvim suprotno. Po struci istoričarka umetnosti, Tijana Žunić je imala ogromnu želju da na našim prostorima, najpre za svoju porodicu, napravi puter nalik onom koji se izrađuje u Francuskoj.
Nakon perioda istraživanja i proučavanja, uz pomoć ljudi iz Australije i Velike Britanije, koji se bave ovim poslom, ona polako ostvaruje svoj san. Prve neuspele pokušaje probali su ukućani, ali ni tada nije pomislila da odustane. Ljubav prema maslacu polako je odvela ka uspehu, uprkos tome što su joj mnoge mlekare zatvorile vrata. Najveći problem bio je pronaći kvalitetnu sirovinu, to jest pavlaku bez koje je nemoguće napraviti proizvod, a to je uspela nakon šest meseci.
Na početku razgovora pojašnjava nam kako je zapravo maslac nju odabrao i kada je proizvodnja izašla iz okvira male kuhinje.
"U tom periodu sam već imala jedan posao i nije bilo logike, pored dvoje male dece, početi nešto novo. Međutim, iako nije bio trenutak, ipak se desilo ono što sam potajno priželjkivala", kaže ona.
S obzirom na to da proizvodnja putera stvara popriličan haos u kuhinji, u jednom momentu je odlučila da to kod kuće više ne može da radi. Kupovina bućkalice je bila prvi ozbiljan korak ka proširenju posla.
"Trebalo je naučiti kako se pravi maslac od fermentisane pavlake, jer to niko do sada nije radio kod nas. Imala sam teoriju i kućno isprobavanje, sve do onog trenutka kada je prevazišlo uslove u kući."
Oni prvi pokušaji, kaže, nisu se svideli ukućanima. Ipak, prvi pravi maslac nastao je onog trenutka kada je ostala sama kod kuće. Tada je, dodaje, znala da će ga praviti i za druge.
Kako nam pojašnjava, ova vrsta maslaca je drugačija od industrijskog, jer postoji još jedan korak u proizvodnji koji je dosta rizičan, ali neizostavan.
"Pavlaci se dodaju zdrave bakterije kako bi se pospešila fermentacija koja traje dva do tri dana. Ne radim ništa novo, već oponašam proces koji se u davna vremena sam dešavao, kada nije bilo pasterizacije, pa je moralo da se sačeka kako bi se sakupilo dovoljno pavlake za takozvano bućkanje", priča naša sagovornica.
Celokupan proces proizvodnje traje šest dana, dok ga industrijska postrojenja naprave za samo šest sati, a ukus i aromu najbolje opisuju zadovoljne mušterije koje kažu da ih vraća u detinjstvo.
"Bogat ukus sa nijansom kiselosti i velikim procentom masti, čak 86,5, čini ovaj proizvod toliko vrednim i kvalitetnim."
Žuna maslac, kako je inače prepoznatljiv kako na društvenim mrežama tako i u restoranima širom Beograda, pakuje se u raznim varijantama, rinfuz, a ima ga i u pakovanjima od 15 i 110 grama. Može biti slani i neslani, u zavisnosti od toga šta ko voli i želi.
Tijana je jedina zadužena ne samo za proizvodnju, već i za pakovanje i komunikaciju. Voli da istakne da je kod njih sve malo, samo je ukus veliki, jer se jednostavno mora napraviti razlika između ovog i industrijskog maslaca.
"Pakovanje od 110 grama košta 500 dinara, a na mesečnom nivou napravim oko 150 kilograma ovog jedinstvenog putera", zaključuje.
Dobar puter treba svima, a ona je rešila da napravi najbolji.
Naslovna fotografija: AK grafika/Tijana Žunić
Foto prilog
Tagovi
Autorka
