U svakom plodu smokve nalazi se uginula osa?

Smokva je jedan od najstarijih i najzdravijih plodova Mediterana, a već vekovima se gaji i u Srbiji. Osim što je bogata fitonutrijentima, vitaminima i antioksidansima, ima i bogatu kulturnu i simboličku vrednost. Lekoviti su njeni plodovi, listovi, kora drveta, pa čak i mlečni sok koji se koristi u narodnoj medicini.

Ipak, poslednjih godina društvenim mrežama i medijima širi se tvrdnja da "u svakoj smokvi postoji uginula osa", mali insekt koji navodno ugine unutar ploda nakon oprašivanja. Kako bismo razjasnili ovu zanimljivu biološku zagonetku, u sklopu projekta FoodFacts razgovarali smo sa stručnjacima iz područja voćarstva i biljne biologije.

Zašto smokvi treba osa?

Vanredni prof. dr sc. Goran Fruk s Agronomskog fakulteta Univerziteta u Zagrebu pojašnjava da ova voćna vrsta može da stvara plodove na više načina: partenokarpno (bez oplodnje), oprašivanjem i oplodnjom ili kombinovano, zavisno od sorte.

"Kod nje plod može da nastane partenokarpno, bez oplodnje ili oprašivanjem i oplodnjom. Tako se sorte dele u četiri grupe: obične smokve, Smirna tip, divlje i San Pedro tip. Običnim i prvom rodu San Pedra ne treba oprašivanje, dok je kod Smirna tipa ono nužno i to pomoću smokvine ose Blastophaga psenes", objašnjava Fruk.

Ova voćna vrsta zapravo nema klasične cvetove koji su dostupni pčelama i drugim oprašivačima, već zatvoreni cvet, tzv. sikonijum, što znači da se proces oprašivanja odvija unutar ploda. Osa u tom procesu ima ključnu ulogu: prenosi polen iz divlje smokve na pitomu, a pritom pokušava da položi jajašca.

Gde "nestane" osa?

Prema prof. Fruku, osa ne može da preživi u plodu pitome smokve jer ne uspeva da položi jajašca u njene cvetove dugog tučka. Nakon što obavi oprašivanje, ugine u cvetu.

"Od oprašivanja do dozrevanja prođe oko dva meseca. U tom vremenu enzimi ovog voća, posebno ficin, razgrađuju osicu na organske komponente koje se reapsorbuju u tkivo ploda. Dakle, u trenutku kad plod sazri i spreman je za konzumaciju, u njemu više nema nikakvih ostataka ovog insekta", objašnjava Fruk.

Drugim rečima, iako osa ponekad učestvuje u oprašivanju, u plodu koji jedemo više ne postoji fizički trag insekta. A postoje li smokve bez njih?

"Da, i to većina! Oko 78 odsto sorti ne treba nikakvo oprašivanje, dok 18 odsto pripada tipu Smirna, kojem je osa potrebna. Ostatak čine sorte San Pedro tipa, gde se prvi rod razvija bez oprašivanja, a drugi uz pomoć osice", dodaje Fruk.

Dakle, većina koje se uzgajaju na našim prostorima, poput Petrovače bele, Belice ili Zamorčice, nastaje bez pomoći osa, čime se potpuno eliminiše mogućnost da se bilo kakav insekt nalazi u plodu.

Smokvina osa - fascinantan mutualizam

Dodatno pojašnjenje daje dr sc. Dejan Bošnjak s Fakulteta agrobiotehničkih nauka u Osijeku, koji ističe da je odnos između smokve i smokvine ose izvanredan primer mutualizma, uzajamne koristi između dve vrste.

"One imaju zatvorene cvetove koji su nedostupni većini oprašivača, a smokvine ose su evolucijski prilagođene kako bi obavile taj posao. Bez njih, mnoge vrste smokava uopšte se ne bi mogle razmnožavati", pojašnjava Bošnjak.

U prirodi postoji više od 800 vrsta smokava i velik broj različitih vrsta njenih osa. Kod dvodomnih vrsta, osa može da preživi i razmnožava se samo u muškim plodovima. Ako uđe u ženski plod ne može da položi jaja i ugine, dok plod sazreva i postaje jestiv.

"U tom slučaju, osa ne ostaje u plodu kao ‘strano telo’, već se njene organske materije potpuno razgrade. Taj proces je zapravo završni deo prirodnog ciklusa oprašivanja", dodaje Bošnjak.

Stručnjaci su saglasni: netačno je da svaka smokva sadrži mrtvu osu. Većini modernih sorti nije potrebno oprašivanje, a čak i kod onih koje ga zahtevaju, ovaj insekt se u potpunosti razgradi tokom sazrevanja ploda zahvaljujući enzimima poput ficina. Drugim rečima, u voću koje jedemo nema ni osa ni njihovih ostataka, samo slatki, hranljivi i biohemijski bogat plod, prepun kalcijuma, gvožđa, vlakana i prirodnih antioksidansa.