Stočari na mukama - čobana nema, čak se i tuku za njih

Trojanski rat je, više prema legendi nego prema proverenim istorijskim činjenicama, započeo krajem XII veka pre nove ere. Tada je princ Troje, Paris, oteo lepu Jelenu spartanskom kralju Menelaju. Ono što je sigurno jeste to da je u novijoj istoriji, koliko početkom ovog leta, u jednom srednjobanatskom selu izbio tzv. rat, kada je jedan stočar preoteo čobana drugom gazdi koji drži mnogobrojnu stoku.

Priča se da se to dogodilo tako što je jedan gazda prolazeći automobilom, pored puta video pastira, pozvao ga do auta da ga časti pivom, a potom ga ubacio u gepek (sa sve psom pulinom) i dovezao u svoje selo. Upućeniji tvrde da se potom na farmi otmičara desila velika tuča, ne zbog sramote koju je drugi gazda pretrpeo kada se prvi drznuo da mu otme radnika (kao što je to bio slučaj sa Menelajem koji je ostao bez žene) već zbog toga što su čobani u čitavom regionu pa tako i u Srbiji, izuzetno deficitarna roba. Dobrog čuvara stoke, vrednog i poslu posvećenog teško je naći, a ko ga pronađe plaća ga, računajući pri tom smeštaj i hranu i do 600 evra mesečno.

Nedostaje najmanje 150 čobana

Prema nekim grubim procenama, samo u Srbiji nedostaje oko 300 čuvara stoke, a polovina od tog broja, dakle oko 150 smatra se gorućim nedostatkom. Ozbiljnije gazde spremne su i da odreše kesu, solidno plate pastire, ali i pored toga, tog profila radnika jednostavno nema. Po svoj prilici, jednima je tako nešto ispod časti, drugi nisu dovoljno stručni ili ne žele da preuzmu odgovornost, treći bi radije radili neke druge poslove, iako su manje plaćeni. Tek, stočari su na mukama.

"Čuvanje stoke specifično je zanimanje, nije vezano za satnicu, tu nema radnog vremena. Tačnije ima, a traje 24 sata", kaže stočar iz Sanada, Miloš Obućina. Većina ljudi koji čuvaju stoku nemaju porodicu jer drugačije teško da bi mogli da ispune sve obaveze. "Teško ih je naći, a kada se nađu i dogovorimo se, često se ne zadržavaju dugo. Nije to tek tako, za taj posao treba i znanja i iskustva. Duže se zadržavaju oni koji su nemaju velikog izbora u životu", objašnjava ovaj stočar.

Prema rečima našeg sagovornika, na severu Banata čobani se plaćaju nešto manje od 200 evra (oko 20.000 dinara), ali tu nisu uračunati hrana, piće i smeštaj, koji su obavezni deo dogovora.

Višedecenijski problem, kulminirao poslednjih godina

Ovaj problem nije od juče. Naprotiv, traje decenijama, samo što je poslednjih godina kulminirao. Stočari rumunske nacionalnosti iz južnog Banata ranije su angažovali čobane iz Moldavije, kada je u toj bivšoj sovjetskoj republici vladalo veliko siromaštvo i nesigurnost. U međuvremenu je i Rumunija ušla u Evropsku uniju, odliv stanovništva je velik pa i tu postoji manjak radne snage. Zbog toga čuvari stoke iz Moldavije završavaju u Rumuniji, koja im je bliža i prijemčljivija, s obzirom da veći deo Moldavaca govori rumunskim jezikom.

Predlozi za rešenje pitanja malobrojnosti čobana

Neki stočari smatraju da bi se deo problema sa nedostatkom čobana rešio jasnim definisanjem prava na korišćenje pašnjaka, u smislu ko ima vlasništvo nad njim, na koji način, koja su mu prava i obaveze, a da zakup pašnjaka bude višedecenijski. Ako su u pitanju manje pašnjačke površine, treba ih ograditi električnom ogradom (kao što je to slučaj u razvijenijim zemljama) pa u tom slučaju nema potrebe da neko čuva stoku.    

 "Moj predlog je da se u srednje poljoprivredne škole uvedu trogodišnji smerovi, poput čuvara stoke i muzača jer to su deficitarna zanimanja u domaćem stočarstvu", kaže agrarni novinar, Čedomir Keco. Na taj način bi se deo problema bar donekle rešio jer bi iz takvih odeljenja izlazili oni koji žele da rade takav posao, obučeni su za njega i jasno im je da mogu da biraju gde će i kod koga raditi. Takođe, i država mora bolje da uredi ovu oblast. "U Srbiji i dalje ne postoji Zakon o poljoprivrednom gazdinstvu, kao ekonomskoj kategoriji, ono nije jasno definisano pa ne znamo ko na gazdinstvu može da boravi i pod kojim uslovima", zaključuje Keco.