Uzgoj buša i nubijskih koza na farmama kraj Mionice - šta spaja porodice Nikolić i Blagojević?

Želja za zdravijim načinom života i velika ljubav prema životinjama spojila je porodice Nikolić i Blagojević iz okoline Mionice koji na svojim imanjima gaje našu najpoznatiju autohtonu rasu goveda. Devedesetih godina buša je bila pred potpunim istrebljenjem, jer se na teritoriji naše zemlje nalazilo svega 2.000 grla. Međutim, zbog dobrih proizvodnih osobina, ali i manjeg ulaganja, ova rasa iz godine u godinu sve više dobija na značaju.

Upravo zato je porodica Nikolić iz Radobića odlučila da se vrati na porodično imanje i bavi stočarstvom. Prvobitni plan je bio da kupe nekoliko ovaca koje će gajiti za sopstvene potrebe, međutim nakon razgovora sa stočarem Markom Blagojevićem iz Brežđa koji gaji buše, odlučuju da i oni kupe nekoliko takvih grla.

Domaćica ovog imanja, Radmila Nikolić iz pomenutog sela rado je podelila priču o tome kako su ih ove životinje oplemenile.

"Po struci sam zdravstveni radnik, a posle korone mi se javila želja za zdravijim načinom života, prvenstveno kada je u pitanju ishrana", kaže ona.

Povezali se sa drugim proizvođačima i ostvarili kontakte

Na njihovom imanju punih 20 godina nije bilo nijedne životinje, pa su odlučili da ga obogate, ne znajući koliko će radosti one uneti u njihov život.

"Marko nam je rekao da su buše dosta rasprostranjene na Staroj planini, pa smo se tamo i zaputili", istakla je i dodala da su tom prilikom kupili četiri krave i jednog bika.

Motiv i želja da povećaju broj grla javila se odmah, jer se jedna krava otelila tokom transporta, a tele je odmah dobilo i ime, Ruža. Nakon kratkog perioda otišli su po još deset krava čime se znatno povećao broj grla na farmi. Potom je usledilo osnivanje Biodistrikta Kolubara koji je Nikolićima mnogo značio, jer su uspeli da se povežu sa drugim proizvođačima, ostvare kontakte i uđu u proces organske proizvodnje.

Proizvođači organske hrane udruženi u Biodistrikt Kolubara - jedini u Srbiji i Jugoistočnoj Evropi

"Odlazak u Italiju, kolevku Biodistrikta, nam je neizmerno značio, pvenstveno zbog novih ideja i samopouzdanja koje nam je falilo u ovom novom poslu", pojašnjava Nikolićeva.

Krave ne muzu - mleko je za telad

Brigu o životinjama najviše vode njen suprug i sin, jer koliko god da je buša slabo zahtevna, ipak je treba obići, napojiti i dohraniti. Nikolići poseduju oko pet hektara livada i pašnjaka na kojima se ova goveda hrane.

"Prvo ogradimo oko 2 hektara površine, pa kada tu završe sa pašom, onda prelazimo na ostatak", napominje ova vredna žena i dodaje da se krave ne muzu, već mleko koriste za ishranu teladi, a već desetak dana nakon rođenja, tele takođe počinje da se hrani senom.

Na imanju su i tri izvora vode, pa ukoliko se desi da i oni presuše kao što je to bio slučaj prošle godine, snabdevaju se iz obližnje reke.

S obzirom na to da su još uvek novi u ovom poslu, ipak su, uz pomoć Biodistrikta i udruživanja proizvođača uspeli da prodaju svoj prvi proizvod, mladu organsku teletinu, a u planu im je da u bliskoj budućnosti ponude tržištu kobasice u kombinaciji sa mesom od mangulice.

Uzgoj alpino i nubijskih koza slabo prepoznat

Nedaleko od Radobića, na nadmorskoj visini od 500 metara, u brdsko planinskom području, u ataru sela Brežđe nalazi se gazdinstvo porodice Blagojević na čijem imanju slobodno šetaju buše, nubijske koze, ovce, kokoške i guske. Razgovor sa domaćinom Markom Blagojevićem počinjemo time što nam pojašnjava zašto je grad zamenio selom.

"Sve je počelo pre sedam godina kada sam sa porodicom pobegao iz gradske gužve i došao da živim ovde. Vrlo brzo smo shvatili šta nam zapravo prija", kaže on.

Na površini od deset hektara, na livadama i pašnjacima nalaze se buše, alpino i nubijske koze koje su manje poznate u našoj zemlji, a država ih nažalost ne prepoznaje kao rasu. Želeći da saznamo nešto više o njima, Blagojević nam govori odakle potiču i po čemu se razlikuju od drugih koza.

"Nakon što su ih Englezi uvozili iz svojih kolonija po celom svetu, ukrštali su ih sa lokalnim sortama i tako je nastala Anglo-nubijska koza", ističe naš sagovornik i dodaje da ovu rasu karakteriše visoka mlečnost i visok kvalitet mleka, ali i masti.

Zbog toga je za 1 kilogram sira neophodno svega 4 do 5 litara mleka, što je duplo manje nego kada se radi o alpino kozi. Izuzetno su otporne na bolesti, nezahtevne i pitome, ali skupe. Za jednu kozu, kaže ovaj stočar treba izdvojiti minimum 450 eura.

Ostvario životni san

Kada je reč o procesu proizvodnje sira, on počinje mužom, sakupljanjem mleka i sirenjem. Da bi sir bio potpuno gotov, neophodno je da se kvasi, okreće i suši tri nedelje nakon čega se prodaje restoranima i stalnim mušterijama. Izgledom podseća na kačkavalj, a kolut je težak oko 800 grama. Pored tvrdog sira, u ponudi se mogu naći kozja surutka i mleko, a prodaju obavljaju i putem društvene mreže instagram na stranici pod nazivom nasebuse.

S obzirom na to da su limitirani površinom pod livadama i pašnjacima, jer niko ne želi da proda svoje imanje, Blagojevići ne planiraju povećanje broja stoke, već rade na selekciji, kako bi dobili što kvalitetnija grla. Između ostalog, suša je takođe jedan od razloga zašto će možda morati da smanje broj životinja.

"Uvideli smo da se ne isplati čuvati vezane životinje u štali, već gajiti onu stoku koja je najmanje zahtevna, ali kvalitetna", ističe naš sagovornik.

Kako dalje napominje, buša se i na visokim temperaturama, ali i na snegu, sama teli, a telad kasnije pronađu u šumi ili na livadi. Svih 365 dana provedu napolju, a u objekat dođu samo da se napiju vode.

Uprkos svemu, ovaj stočar je ipak ostvario svoj životni san, daleko od gradskog asfalta u bogatstvu koje mu je pružila majka priroda i dedovina.

Fotografije ovih predivnih farmi možete da pogledajte u galeriji ispod teksta.